У потрази за анђелом

Једнога дана прочитао сам једну књигу и читав ми се живот променио.
Овом реченицом, свакако најцитиранијом у новинама и књижевним критикама, почиње роман "Нови живот" турског писца Орхана Памука, најновијег добитника Нобелове награде за књижевност. Са стране судећи, нико не сме поуздано да тврди како је та реченица коју изговара главни јунак овог дела "позајмљена" из живота самога Орхана Памука. Али, лепа је помисао да је Памук који је, у професионалном опредељењу, у младости лутао од архитекте, историчара уметности до новинара на крају узео једну књигу и схватио да је богомдани писац. Коначно, њему је књига (да ли баш та нека за којом његов јунак трага),  доиста променила живот. У 54. години Орхан Памук добио је Нобелову награду за књижевност, и један је од ретких лауреата овог, највећег, признања за литературу у свету око чијег су се имена сложили готово сви: чланови Комитета за Нобелову награду Шведске академије наука, колеге писци широм света, читаоци и, не мање важни, новинари који су већ у Стокхолму громким аплаузом поздравили одлуку да Памук понесе Нобела за 2006. годину.

Комитет за Нобелову награду своју је одлуку саопштио 12. октобра, а већ сутрадан, 13. октобра, једна од најпознатијих књижевница у свету, Маргарет Атвуд, која је према бројним спекулацијама била један од Памукових "противкандидата" за Нобела, написала је у "Гардијану" изванредни чланак под насловом "Нобеловац нашег доба".

Атвуд дословце каже да би у нашем, катастрофичном времену било тешко замислити савршенијег добитника ове награде за књижевност. "У часу када Турска стоји на раскршћу муслиманског истока/Средњег истока и европског и северноамеричког запада, Памуково дело управо сведочи о променама у том сверастућем опасном културолошком и религиозном укрштању у којем се сударају идеологије и појединци", написала је Атвуд, додајући да није нимало претерано ако се каже да "ако желите да разумете шта се дешава у људском срцу, уму и души, не само у Турској него и у Енглеској, онда морате да читате Памука..." У тренутку у којем писцу долазе искрене честитке са свих страна, ова од тако сјајне књижевнице каква је Маргарет Атвуд заиста је нешто посебно, иако је Орхан Памук и раније добијао сјајне речи хвале и од других колега звучних имена из целог света: од Салмана Руждија до Џона Апдајка.

Приповедачко умеће

Нобелова награда додељена Памуку има у извесном степену и призвук почасти за пишчев политички ангажман, ако се таквим може назвати његово отворено залагање за демократију и хуманост. Ако Запад себи у заслугу може узети то што је активном кампањом утицао на турски суд да Памука ослободи оптужбе која је подигнута због наводне увреде националних осећања јер је у швајцарском "Дас Магазину" прошле године рекао да Турска мора да призна геноцид над Јерменима у Првом светском рату и над Курдима у новије доба своје историје, онда и Турска може да се дичи овим аутором који и Западу отворено каже да ће "подстицање антитурских осећања у Европи резултирати антиевропским индискриминаторским национализмом у Турској."

Свиђало се то Западу или не, свиђало се његовој домовини и сународницима или не, Орхан Памук, нашки речено, говори "ни по бабу ни по стричевима".

То може само један зрели интелектуалац који време и историју мудро промишља у неограниченим димензијама. Док пише своја дела у родном Истанбулу, у радној соби кроз чији прозор пуца величанствени поглед на Босфор, овај писац ретке маште и приповедачког умећа, бајковите и заводљиве речи, одувек зна да има – звали ми то политичким или друштвеним ангажманом – морална дужност да буде (Као што је и био) први муслимански аутор који ће јавно да осуди фатву бачену на Салмана Руждија. Зна да мора да устане да брани свог пријатеља по перу Јашара Кемала када је овом суђено 1995. године, као што мора да каже да због оптужбе, које је он на срећу ослобођен, у турским затворима и данас чаме многи други интелектуалци и слободоумни људи.

Та иста потреба да се одбрани истина и достојанство показала се управо и у протеклој недељи када је добио Нобелову награду: истог дана када му је додељено то велико признање, у Француској је доњи дом Парламента изгласао закон који забрањује да се пориче геноцид над Јерменима.

Орхан Памук је одмах реаговао, оценивши да је тај закон у супротности са слободом говора: "Слобода говора је француско откриће, а овај закон је у супротности са културом слободе изражавања. Не смемо да усвајамо законе који забрањују слободе," рекао је најновији нобеловац.

Слобода је, иначе, омиљена тема Орхана Памука. Она је суштаствена потреба сваког од јунака његове прозе, и без ње њихови су животи непотпуни. За потпуном слободом (и у животу и у машти недостижном) у љубави, у мишљењу, за слободом делања трагаће сваки од њих, а за многе ће доказ да она постоји бити корак којим се прелази танка линија између живота и смрти.

Памук је израстао на јаким темељима најбољег у светској литератури, на традицији бајковитог приповедања Шехерезаде, на Томасу Ману и на Марселу Прусту, и то су трагови које треба пратити у анализи његовог прозног опуса који – иако нам је, када је пролетос био у Београду, рекао да му је жао што није написао више књига – уопште није мали.

Прожимање Истока и Запада

Од "Џевдет бега и његових синова" (1982) ређале су се "Тиха кућа" (1983), па "Бела тврђава" (1985), "Црна књига" (1990), "Нови живот" (1994), "Зовем се Црвено" (1998). У 2002. години објавио је роман "Снег" а 2003. књигу посвећену родном месту у којем и живи, "Истанбул: успомене и град". Готово за свако дело које је објавио добио је најугледније светске награде, и убрзо је постао права звезда светске литературе. Хвале које су га пратиле увек су садржавале оцену да успешно повезује Исток и Запад, што је већ постало опште место; то је уочио и Нобелов комитет и зато је у први план образложења ставио баш Истанбул као микро- и макрокосмос прозе овог писца. Романи Орхана Памука су далеко више од те уобичајене шеме сукобљеног, сједињеног и свепрожимајућег Истока и Запада.

 Они су космички вапај за независношћу индивидуалног: нема важнијег лика у његовој прози а да не стоји чврсто иза свог става, и за њега се не бори. На српски језик су преведени Памукови романи "Бела тврђава", "Нови живот" и "Зовем се Црвено" (преводилац Иван Пановић, ексклузивни издавач "Геопоетика"); од сва три, баш као и у свету, на најмању пажњу (на жалост) књижевне критике наишао је роман "Нови живот", који је заправо и најкомпликованији и најизазовнији за тумачење. Орхан Памук, писац који ће у историји литературе остати запамћен по доброј причи, овде ће се поиграти постмодерном, и створити ремекдело згуснуте горчине, безнађа, критике вечног сукоба цивилизација и наметања права јачега.

"Нови живот" је трагични бескрајни ход човека ка светлости чија почетна заводљивост почива у књизи ("У почетку беше Реч"…), а завршница у нестајању. Између су се сместиле вечне теме живота сваког појединца, и самим тим и прозе Орхана Памука: уметност, лепота и људскост. Наш овдашњи, и сваки нови живот којем тежимо, уосталом и није ништа друго до трагање за анђелима.