Из којих средстава

Демократска странка, која управља Србијом од револуционарних промена, након деценије усрећења грађана, сада, у предвечерје нових избора, нуди програм за вођење земље и у наредних десет година.

Шта програм садржи? Реч је о четири основне одреднице, и то: 1) објекти инфраструктуре (путне привреде, железничких пруга и градских и локалних инфраструктурних зона) у које ће се улагати, 2) улагања у образовање, 3) улагања у научноистраживачку област и 4) оснивање развојне банке Србије.

Главна замерка, у том делу, јесте што се не каже колико ће коштати објекти путне привреде и железничких коридора и из којих средстава ће се финансирати. Да ли је та вредност, полазећи од појединачних објеката који се обећавају, десет, петнаест или двадесет милијарди евра и да ли ће инокредитори дозволити да Србија, после садашње 24 милијарде евра, уђе у ново задужење, тако да дуг буде 50 милијарди евра, а годишња обавеза по основу камата три милијарде евра?

Нигде се не каже ни с којим износом средстава и из којих извора ће се основати развојна банка Србије. Познато је да данас 73,1 одсто капитала 33 пословне банке у Србији представља инокапитал, док држава има у капиталу банака 15,2, а приватни капитал (правних лица и грађана) 11,7 одсто. Развојну банку Србије не треба оснивати без милијарде евра, а ако се оснује туђим капиталом, па чак и капиталом овдашњих иностраних банака, оне ће развијати привредне и друге интересе њихових матичних земаља.

Шта програм не садржи? 1) Нигде нема улагања у инфраструктуру – најмање осам милијарди евра за подизање нових електрана, које се не могу подићи без гаранција Републике Србије по кредитним и другим аранжманима; 2) Нигде ни речи о повраћају имовине одузете грађанима после 1944. године, ни помињања суме од око пет милијарди евра, колико у наредних десет година треба исплатити; 3) Нигде ни речи о преосталој приватизацији, јер познато је да су велики губитници неприватизовани; 4) Нигде ни речи о приватизацији великих државних јавних предузећа, али и градских и општинских, па и општинских пијаца, паркиралишта, топлана, градске чистоће, а да не говоримо о пословном простору; 5) Нигде ни речи да ће Србија имати два или три државна затвора, а остало препустити домаћем приватном сектору; 6) Нема ни помена о томе да ли ће дечји вртићи 2021. године бити државни и из којих средстава ће држава финансирати подмладак; 7) Нигде ни речи о буџету, јер познато је да је садашњи годишњи буџет 8,5 милијарди евра и да се не може „затворити” без 2,5-3 милијарде евра новог инозадужења; 8) Шта ће се дешавати са здравством у наредних десет година, чије ће бити клинике, болнице, лечилишта и старачки домови - ни речи о томе нема у нацрту програма.

Раст бруто друштвеног производа у програму Демократске странке се заснива на дефинисању нове индустријске политике. Јер у програму се каже да је учешће производног сектора пало на мање од 25 одсто БДП-а, док се остатак заснива на трговини, услугама, потрошњи и задуживању. У програму се то назива реиндустријализација. О каквој реиндустријализацији се ради говори чињеница да водеће земље ЕУ свој развој заснивају на ширењу мултинационалних компанија. Предлагачима треба да је познато да је у Београду 1990. године било 109 фабрика и да су оне радиле. Данас ради њих осам. После 85 година затворен је ,,Икарбус”, а пре тога угашена је производња трактора (достизала 45.000 трактора годишње), комбајна, мотора за возила, тракторских гума…

Предлагачи на крају кажу: ,,Уколико будемо спремни да се ухватимо у коштац са изазовима финансијске кризе, али и глобализованог света који се брзо мења, нема никакве сумње да ће Србија победити”. Овај програм су саставили: Борис Тадић, Божидар Ђелић, Борислав Стојков, Горан Радосављевић, Гордана Матковић, Иван Ивић, Мирко Цветковић, Слободан Вучетић и Тинде Ковач-Церовић.