Iz kojih sredstava

Demokratska stranka, koja upravlja Srbijom od revolucionarnih promena, nakon decenije usrećenja građana, sada, u predvečerje novih izbora, nudi program za vođenje zemlje i u narednih deset godina.

Šta program sadrži? Reč je o četiri osnovne odrednice, i to: 1) objekti infrastrukture (putne privrede, železničkih pruga i gradskih i lokalnih infrastrukturnih zona) u koje će se ulagati, 2) ulaganja u obrazovanje, 3) ulaganja u naučnoistraživačku oblast i 4) osnivanje razvojne banke Srbije.

Glavna zamerka, u tom delu, jeste što se ne kaže koliko će koštati objekti putne privrede i železničkih koridora i iz kojih sredstava će se finansirati. Da li je ta vrednost, polazeći od pojedinačnih objekata koji se obećavaju, deset, petnaest ili dvadeset milijardi evra i da li će inokreditori dozvoliti da Srbija, posle sadašnje 24 milijarde evra, uđe u novo zaduženje, tako da dug bude 50 milijardi evra, a godišnja obaveza po osnovu kamata tri milijarde evra?

Nigde se ne kaže ni s kojim iznosom sredstava i iz kojih izvora će se osnovati razvojna banka Srbije. Poznato je da danas 73,1 odsto kapitala 33 poslovne banke u Srbiji predstavlja inokapital, dok država ima u kapitalu banaka 15,2, a privatni kapital (pravnih lica i građana) 11,7 odsto. Razvojnu banku Srbije ne treba osnivati bez milijarde evra, a ako se osnuje tuđim kapitalom, pa čak i kapitalom ovdašnjih inostranih banaka, one će razvijati privredne i druge interese njihovih matičnih zemalja.

Šta program ne sadrži? 1) Nigde nema ulaganja u infrastrukturu – najmanje osam milijardi evra za podizanje novih elektrana, koje se ne mogu podići bez garancija Republike Srbije po kreditnim i drugim aranžmanima; 2) Nigde ni reči o povraćaju imovine oduzete građanima posle 1944. godine, ni pominjanja sume od oko pet milijardi evra, koliko u narednih deset godina treba isplatiti; 3) Nigde ni reči o preostaloj privatizaciji, jer poznato je da su veliki gubitnici neprivatizovani; 4) Nigde ni reči o privatizaciji velikih državnih javnih preduzeća, ali i gradskih i opštinskih, pa i opštinskih pijaca, parkirališta, toplana, gradske čistoće, a da ne govorimo o poslovnom prostoru; 5) Nigde ni reči da će Srbija imati dva ili tri državna zatvora, a ostalo prepustiti domaćem privatnom sektoru; 6) Nema ni pomena o tome da li će dečji vrtići 2021. godine biti državni i iz kojih sredstava će država finansirati podmladak; 7) Nigde ni reči o budžetu, jer poznato je da je sadašnji godišnji budžet 8,5 milijardi evra i da se ne može „zatvoriti” bez 2,5-3 milijarde evra novog inozaduženja; 8) Šta će se dešavati sa zdravstvom u narednih deset godina, čije će biti klinike, bolnice, lečilišta i starački domovi - ni reči o tome nema u nacrtu programa.

Rast bruto društvenog proizvoda u programu Demokratske stranke se zasniva na definisanju nove industrijske politike. Jer u programu se kaže da je učešće proizvodnog sektora palo na manje od 25 odsto BDP-a, dok se ostatak zasniva na trgovini, uslugama, potrošnji i zaduživanju. U programu se to naziva reindustrijalizacija. O kakvoj reindustrijalizaciji se radi govori činjenica da vodeće zemlje EU svoj razvoj zasnivaju na širenju multinacionalnih kompanija. Predlagačima treba da je poznato da je u Beogradu 1990. godine bilo 109 fabrika i da su one radile. Danas radi njih osam. Posle 85 godina zatvoren je ,,Ikarbus”, a pre toga ugašena je proizvodnja traktora (dostizala 45.000 traktora godišnje), kombajna, motora za vozila, traktorskih guma…

Predlagači na kraju kažu: ,,Ukoliko budemo spremni da se uhvatimo u koštac sa izazovima finansijske krize, ali i globalizovanog sveta koji se brzo menja, nema nikakve sumnje da će Srbija pobediti”. Ovaj program su sastavili: Boris Tadić, Božidar Đelić, Borislav Stojkov, Goran Radosavljević, Gordana Matković, Ivan Ivić, Mirko Cvetković, Slobodan Vučetić i Tinde Kovač-Cerović.