Несагласност визија и дух ривалства

Док се владајућа коалиција суочава са унутрашњим политичко-медијским потресима, а држава и друштво се налазе пред изазовом нових ванредних парламентарних избора, постаје јасно да су коалиционе владе изразито нестабилне и готово ендемски неспособне да опстану читав мандат.

У постпетооктобарској Србији више фактора утицало је на релативно лако урушавање коалиционих влада. Неки од њих су: неодређени политички програми, идеолошки хетероген састав, често вештачко брисање политичких разлика, велики број учесника у коалиционим споразумима.

Готово по правилу, програми коалиционих влада имају апстрактан карактер. У основи, они су садржински слични, уз постојање одређених реторичких нијанси. Апстрактност програма и недовољан ниво њихове разраде често доводе до спорења о конкретним потезима чланова коалиције, неопходним за остваривање прокламованих циљева.

Несагласје у погледу визије, као по неписаном правилу, лако се конвертује у бурне политичко-медијске спорове о одлукама које треба донети у (готово увек) деликатним околностима. Тако долази до нарушавања коалиционог јединства, а појава пропратне медијске „бламаже” нагриза поверење међу коалиционим партнерима, чиме ишчезава и ауторитет владе. Несагласне опште визије Коштунице и Ђинђића у периоду 2001–2003, као и спор ДС-а и ДСС-а у односу на решавање косовског проблема и евроинтеграција, упечатљиви су примери у прилог наведеној тези.

Идеолошка хетерогеност влада значајно подупире претходни став о различитости визија политичких лидера и показује да је коалиционо заједништво готово искључиво ствар интересне калкулације страначких елита. Тежња за одржањем на позицијама моћи наводи на нужност компромиса у свакој деликатној прилици. Иако су компромиси у основи коалиционих влада, потреба за потенцирањем идентитета неке чланице коалиције често фатално утиче на судбину страначког савеза. Тако и актуелни сукоб између Г 17 плус и и других странака има примесе борбе за истицање политичког идентитета и ексклузивног убирања политичких поена једне од стожерних чланица коалиције.

Како су коалиционе владе сложене по свом идеолошком саставу и бројне, оне захтевају усаглашавање великог броја различитих политичких аранжмана, конкретних одлука и намирење великог броја захтева од стране учесника у власти. Учешће већег броја актера у власти не значи да ће у расподели свако добити „довољно много” да подмири своје апетите. Често и слабо утицајни коалициони партнер због поседовања „контролног пакета” у одлучивању, тражећи више од реално могућег, излаже ризику веће партнере у влади. На дуже стазе, унутрашњи дебаланс моћи између странака унутар коалиције значајан је узрочник развоја међусобног подозрења и претеча потенцијалног краја сарадње.

Сви поменути недостаци страначких савеза у сусрету са комплексним проблемима друштва и државе лако доводе до политичке нестабилности и сазивања ванредних избора. Парадокс нашег политичког тренутка управо је у контрасту између домета постојеће коалиционе владе и преко потребне стабилне политичке власти као предуслова постепеног решавања нагомиланих политичких, економских и социјалних проблема.

Да би се до политичке стабилности дошло чини се неопходним да се рационализује политичка сцена. Најпре, потребно је снажније истаћи такмичарску димензију демократског процеса (неједнак цензус за странке и коалиције – већи за коалиције, мањи за странке које индивидуално наступају). Овим би се потенцијално смањио број странака учесника у стварању будућих коалиционих влада, чиме би се вероватно олакшао систем доношења одлука, уз правичнији баланс између уживања привилегија власти и преузимања терета одговорности за њено вршење. То би допринело јачим и трајним коалиционим савезима. С друге стране, да би коалиционе владе биле стабилније неопходна је свест о нужности програмске сагласности, као и оне о скупу конкретних корака које треба предузети у циљу афирмације начелно договорене политике.

*Политички аналитичар