Nesaglasnost vizija i duh rivalstva

Dok se vladajuća koalicija suočava sa unutrašnjim političko-medijskim potresima, a država i društvo se nalaze pred izazovom novih vanrednih parlamentarnih izbora, postaje jasno da su koalicione vlade izrazito nestabilne i gotovo endemski nesposobne da opstanu čitav mandat.

U postpetooktobarskoj Srbiji više faktora uticalo je na relativno lako urušavanje koalicionih vlada. Neki od njih su: neodređeni politički programi, ideološki heterogen sastav, često veštačko brisanje političkih razlika, veliki broj učesnika u koalicionim sporazumima.

Gotovo po pravilu, programi koalicionih vlada imaju apstraktan karakter. U osnovi, oni su sadržinski slični, uz postojanje određenih retoričkih nijansi. Apstraktnost programa i nedovoljan nivo njihove razrade često dovode do sporenja o konkretnim potezima članova koalicije, neophodnim za ostvarivanje proklamovanih ciljeva.

Nesaglasje u pogledu vizije, kao po nepisanom pravilu, lako se konvertuje u burne političko-medijske sporove o odlukama koje treba doneti u (gotovo uvek) delikatnim okolnostima. Tako dolazi do narušavanja koalicionog jedinstva, a pojava propratne medijske „blamaže” nagriza poverenje među koalicionim partnerima, čime iščezava i autoritet vlade. Nesaglasne opšte vizije Koštunice i Đinđića u periodu 2001–2003, kao i spor DS-a i DSS-a u odnosu na rešavanje kosovskog problema i evrointegracija, upečatljivi su primeri u prilog navedenoj tezi.

Ideološka heterogenost vlada značajno podupire prethodni stav o različitosti vizija političkih lidera i pokazuje da je koaliciono zajedništvo gotovo isključivo stvar interesne kalkulacije stranačkih elita. Težnja za održanjem na pozicijama moći navodi na nužnost kompromisa u svakoj delikatnoj prilici. Iako su kompromisi u osnovi koalicionih vlada, potreba za potenciranjem identiteta neke članice koalicije često fatalno utiče na sudbinu stranačkog saveza. Tako i aktuelni sukob između G 17 plus i i drugih stranaka ima primese borbe za isticanje političkog identiteta i ekskluzivnog ubiranja političkih poena jedne od stožernih članica koalicije.

Kako su koalicione vlade složene po svom ideološkom sastavu i brojne, one zahtevaju usaglašavanje velikog broja različitih političkih aranžmana, konkretnih odluka i namirenje velikog broja zahteva od strane učesnika u vlasti. Učešće većeg broja aktera u vlasti ne znači da će u raspodeli svako dobiti „dovoljno mnogo” da podmiri svoje apetite. Često i slabo uticajni koalicioni partner zbog posedovanja „kontrolnog paketa” u odlučivanju, tražeći više od realno mogućeg, izlaže riziku veće partnere u vladi. Na duže staze, unutrašnji debalans moći između stranaka unutar koalicije značajan je uzročnik razvoja međusobnog podozrenja i preteča potencijalnog kraja saradnje.

Svi pomenuti nedostaci stranačkih saveza u susretu sa kompleksnim problemima društva i države lako dovode do političke nestabilnosti i sazivanja vanrednih izbora. Paradoks našeg političkog trenutka upravo je u kontrastu između dometa postojeće koalicione vlade i preko potrebne stabilne političke vlasti kao preduslova postepenog rešavanja nagomilanih političkih, ekonomskih i socijalnih problema.

Da bi se do političke stabilnosti došlo čini se neophodnim da se racionalizuje politička scena. Najpre, potrebno je snažnije istaći takmičarsku dimenziju demokratskog procesa (nejednak cenzus za stranke i koalicije – veći za koalicije, manji za stranke koje individualno nastupaju). Ovim bi se potencijalno smanjio broj stranaka učesnika u stvaranju budućih koalicionih vlada, čime bi se verovatno olakšao sistem donošenja odluka, uz pravičniji balans između uživanja privilegija vlasti i preuzimanja tereta odgovornosti za njeno vršenje. To bi doprinelo jačim i trajnim koalicionim savezima. S druge strane, da bi koalicione vlade bile stabilnije neophodna je svest o nužnosti programske saglasnosti, kao i one o skupu konkretnih koraka koje treba preduzeti u cilju afirmacije načelno dogovorene politike.

*Politički analitičar