„Капитал” у корицама заната пред нестајањем

Немојте дотрајале стране да лепите селотејпом, то је смрт за књигу – кад скинете траку, она „повуче” слова за собом – саветује Ђорђе Стефановић средовечну суграђанку која је донела кувар на „поправку”. У књиговезачкој радњи у Светогорској улици Стефановић, којем су његови Булбулдерци одмалена наденули доживотни надимак Бата, прописује „терапију” за погоршано „здравствено стање” књиге.

– Мораћемо да откинемо страницу по страницу, па да обрежемо листове и направимо повез – набраја и даје кувар Миланки Вељковић, својој „десној руци”, која утврђује „експертизу”.

– Када штампају књиге у великом тиражу, издавачи често закидају на материјалу. Ево, овде нема тракице између листова и корица – појашњава Миланка.

И тако већ 45 година тандем Стефановић – Вељковић у вероватно најстаријој престоничкој књиговезачкој радњи која постоји и данас повезује странице које исписују други. Било да је реч о најновијим дипломским радовима „студената болоњаца”, или бечком издању Вукове збирке српских народних песама из 1862. године, поступак је исти.

Ако има оштећених листова, исправљају се и крпе, па се каширају односно „пеглају” између два комада „масне” хартије. Потом се на „шнајд” машини странице обрежу да би се уједначиле и припремиле за коричење. Књига се ставља у стегу и премазује лепком на месту повеза, на које се потом ставља „тул”, платно које држи стране на окупу. Пре него што на справи званој „деклишер” почне кројење корица, поставља се „капитал”, тракица која стоји између њих и „тула”. Последња фаза је штампање златотиска на корицама.

(/slika2)За разлику од савремених чуда технике која функционишу на дугме, у „Стефановићу” користе машине старе више од века, које су по времешности „прешишале” и радњу коју је пре „само” 75 година основао Батин отац Стеван.

– Он је дуго био у „булевару”, преко пута „Мадере”, где је после рата запошљавао 18 радника на 16 машина. Нове власти узеле су му девет направа и наложиле му да се исели, па је 1952. радњу преселио у Светогорску, тадашњу Лоле Рибара – наводи док показује три урамљене дипломе којима су државне комисије озваничиле занатско мајсторство чланова књиговезачке породице Стефановић: Стевана, Батиног стрица Боривоја и Ђорђа односно Бате. Прва је издата у Краљевини Југославији, друга у „Фенереји”, а трећа у СФРЈ.

(/slika3)Када је отац преселио машине у Светогорску, Бата је био трогодишњак. Седам година касније, Ђорђе је повезао своју прву књигу. Од своје петнаесте, непрестано је од оца пекао занат, а временом је стекао мајсторско звање и наследио позив. Од 1966. помаже му Миланка, са којом му је, после толико деценија сарадње, поглед довољан за договор. Њих двоје досад су од пропасти спасли гомиле комплета службених листова и гласника, сабраних новинских издања дневника и периодике још од пре Првог светског рата, изанђалих књига из библиотечких фондова... Када су функционисале друштвене фирме, Бата је за њих коричио по неколико стотина елабората месечно. Оловне логотипе предузећа које је утискивао на документа сачувао је и данас, заједно са словима, у подруму радње у којем као да је време стало, на шта указује и календар из 1994. године на зиду.

– Деца ми имају друга интересовања, али моји унуци помало лепкају књиге, као њихов деда у тим годинама. Желим да их научим овом занату. Нас књиговезаца је све мање, питање је дана кад ћемо сви затворити радње. Зато бих био спреман, ако би се неко заинтересовао за овај посао, да га обучим, па да му уступим машине да ради на њима кад се повучем – објашњава Бата, а онда подиже са стола књигу на коју тек што је постављен „тул”. Да би показао коначни ефекат, хвата је за неколико листова с краја и подиже је увис. Тежи део књиге остаје у ваздуху, њише се тамо-амо, лево и десно. Нема бога да се откачи, напротив – држи се жилаво, баш као преостали београдски књиговесци.

Димитрије Буквић