Одговор Николи из Ванкувера

 „Молим вас, ако ми можете одговорити: У ком делу Србије се налазе крајолици и пејзажи које сте снимали у серији ’Село гори’? Такве бајковите слике природе и лепоте никада и нигде до сада нисмо видели. Жена ми је Канађанка и никада није била у Србији. Желим да њу и децу следећег лета доведем у отаџбину мојих дедова, да проведемо одмор и обиђемо пределе и места на којима сте снимали. Поздрав и хвала, Никола из Ванкувера.”

За четири године приказивања нашег серијала добили смо много писама са оваквом или сличном садржином. Плаветнило неба изнад Шумадије, одсјај и пркос најопеваније српске реке Мораве која вијуга између спрудова и врбака, разуђеност и поетика винограда, откоса и ливада у Левчу – никога није оставила равнодушним. Преточене у колорит филмске и телевизијске слике, амбијенталне визуре локација и завичаја јунака једне имагинарне приче, нису деловале као сурогат.

Никола из Ванкувера, као и хиљаде других – пожелео је да пронађе стварност, да је опипа, да јој се приближи и доживи је директно. Колико је Бог био издашан према Србима кад им је дао прелепе пашњаке, планине, реке, ушушкана села у залеђу брежуљака, левачне низије налик на платна француских импресиониста – потоке, језера и реке као крвоток живота и опстанка – не може стати у речи. Да ли су се стварно пилоти НАТО-а дивили и плакали док су у ,,Милосрдном анђелу” без милости и надмоћно шпартали нашим парчетом неба и изручивали товаре бомби на непослушне Србе и призоре невиђених лепота испод њих, које су гледали кроз плексиглас својих скафандера? Да ли је стварно било тако или смо у својој генетској менталној склоности да сами о себи производимо митове – измислили и ову причу? Да нам буде лакше и зарад маркетинга на прву лопту. За повод о којем је реч – то није ни битно.

Колико заправо волимо и чувамо своју земљу? Због чега нам је све оно што није у нашој авлији страно и туђе? Зашто се тако непријатељски и бахато опходимо према потоку који тече поред наше куће и ливадама које затрпавамо грађевинским шутом, зарђалим шпоретима и шасијама старих аутомобила?

Да ли збиља верујемо да ће се разградити и нестати у земљиној утроби, као да су огризак јабуке – стотине хиљада пластичних боца из којих смо у своја грла сасули пиво, киселу воду и ароматизоване разнобојне текућине, које као без мозга бацамо на њиве и ливаде, уз обронке храстове шуме и траву поред аутопута?

Као да је сценографија холивудског хорора, са шибља и тополовог грања у водотоку сваке српске реке, сваког пролећа злослутно вијоре остаци милиона бачених пластичних кеса. Никако да нас опомену да немамо права да уништавамо благодети које нам је природа дала. Размере нашег немара потиру сву нашу цивилизацијску, интелектуалну, емотивну и духовну надмоћ у универзуму и своде нас у тор најпримитивнијег облика живота. Да једемо и преживљавамо. И да при том дугорочно и ненадокнадиво уништавамо наше природно станиште, као да после нас живот на земљи није ни планиран.

Какав одговор да дам Николи из Ванкувера? Смем ли да му кажем истину – да смо, пре него што смо усмерили објектив камере на моравску обалу у селу Кукљин, морали да засучемо рукаве и да данима чистимо и односимо камионима кубике ђубрета и нечистоће? Смем ли да гарантујем да убрзо после нашег одласка на истим тим обалама није васкрсла нова депонија са товарима шута, поломљеног стакла, исцепаних џакова од вештачког ђубрива, скелета исхабаних фрижидера и поломљених екрана старих телевизора? Признајем – не смем. Морам да заћутим од стида и да Николу оставим без одговора.

Пре извесног времена боравио сам десетак дана у Словенији. Нека ми буде опроштено, завидео сам Словенцима. У сваком тренутку и на сваком месту могао сам да се уверим колико они воле и чувају своју земљу. Био сам упоран да на шетачкој стази на Бледу, на раскрсници испред сеоске кафане у селу Рогник, на огромном паркингу испред тржног центра у Љубљани, у околишу винарија на Горишким брдима, или ма где, пронађем на земљи макар један бачени пикавац или згужвану лименку. То ми није пошло за руком. Схватио сам да они пазе и поштују своју земљу, да јој угађају, да су јој захвални и да је негују.

Они живе од своје земље, од пашњака на којима пасу њихове краве које им дају млека, којим хране своју децу, од чистих шума, бистрих река, језера и планина које опседају људи што ту долазе да се одморе и напуне душу и поглед, и који су спремни да то добро и лепо плате.

Питам се колико је милиона евра потрошило надлежно министарство, на чијем челу је млађани министар родом из Суботице, за кампању ,,Очистимо Србију”, која је протутњала пре извесног времена – више у нашим медијима него у реалном животу? И коју више нико не помиње. Слутим и знам која је кампања сада на реду. Што јој више идемо у сусрет све су нервознији и узнемиренији препознатљиви ликови наше стварности који ће ускоро да нам се насмеше са панела градских билборда и постера залепљених по селима, на бетонским бандерама широм Србије. Идемо у сусрет новој будућности – хоћемо ли бити бољи и лепши?