Запослење, а не милостиња

"Ја због своје дечје парализе не могу да играм фудбал, али ћу завршити Правни факултет. То значи да друштву могу да будем користан", каже Игор Павловић, извршни директор Удружења студената са хендикепом. – Свих ових година закључио сам да онај ко не хода а живи у Шведској има много мање хендикепа уколико тамо и остане – додаје Павловић.

Гордана Рајков, председник Центра за самостални живот инвалида Србије, пак, истиче да чланови бројних удружења особа са хендикепом досад нису умели да се приближе медијима, да скрену пажњу на себе.

– Ја сам завршила факултет, говорим страни језик, али је све то бескорисно јер сама, без туђе помоћи не могу да устанем из кревета. Но, без обзира на све то, особама са инвалидитетом потребно је не медицинско или неко друго друштвено разврставање, већ само пружање могућности да буду са вама – објашњава Гордана Рајков.

Мушкарци у већини

Током прошле године Национална служба за запошљавање (НСЗ) финансирала је 84 програма запошљавања за 97 особа са инвалидитетом. Овај програм обухватио је највише особа млађих од 25 година (41,2 одсто), a потом особе старости од 26 до 30 година (12,4).

Међу корисницима програма 36 одсто је било регистровано на тржишту рада дуже од 24 месеца, а 65 одсто засновало је свој први радни однос (10 одсто више него у 2004).

Мушкарци чине већину новозапослених (65,9), а 37 одсто новозапослених раде у трговини, производњи и услужним делатностима. Релативно мали број особа са инвалидитетом користио је програме самозапошљавања.

Да би подстакла запошљавање инвалида на отвореном тржишту рада, код послодаваца у приватном и јавном сектору особа са инвалидитетом, НСЗ је предузимао разне мере. Финансирао је, рецимо, адаптирање радног места за ову категорију особа са 72.000 динара, уз могућност избора једне од двеју опција (субвенције за плату у висини од 80 одсто просечне плате у Србији у трајању од 12 месеци или субвенције за обавезне доприносе за социјално осигурање у трајању од 36 месеци).

Ипак, Стратегија за смањење сиромаштва у Србији и подаци Светске банке показују да је у Србији запослено свега 13 одсто особа са инвалидитетом, при чему још увек не постоје ни систематизовани подаци о таквим особама. Води се само евиденција о онима који су се запослили у тзв. заштитним радионицама и о особама запосленим преко пројеката (НСЗ).

Кључни предуслови

Код НСЗ, као незапослено, регистровано је више од 25.000 особа са инвалидитетом. Истраживања "Хендикеп интернешенела" и Центра за проучавање демократских алтернатива спроведена у 12 општина Србије током 2001. године показују, међутим, да је још најмање толико особа са инвалидитетом које се нису ни пријавиле код НСЗ-а. Студија "Интеграција корак по корак" (подржана од стране Европске агенције за реконструкцију за потребе Министарства рада, запошљавања и социјалне политике Србије), коју су у пролеће ове године извели експерти из Холандије, Немачке и Србије, указује да у Србији живи најмање 330.000 радно способних особа са инвалидитетом.

– Запослена особа са инвалидитетом која остварује приходе активан је грађанин од чијих потенцијала корист има како она сама тако и читаво друштво – објашњава мр Дамјан Татић, члан експертског тима који је радио Студију изводљивости о реформи запошљавања особа са инвалидитетом и на Нацрту закона о њиховом запошљавању. – Дакле, није више пасиван објект, прималац туђе милостиње и бриге већ равноправан друштвени субјект. Остварује приходе и као сваки други грађанин, плаћа порезе и доприносе друштву, уместо да буде пасиван прималац социјалних давања и својеврстан терет. Но, да би такве особе  могле да се запошљавају и раде као и сви други грађани, неопходно је испунити одређене кључне предуслове.

Побољшање приступачности радног места је велики и основни изазов у Србији. Компетентна министарства (на пример Министарство за капиталне инвестиције) требало би да начине план о томе. Тако би се дошло и до листе приоритета приликом адаптације постојећих неприступачних јавних зграда и превоза, укључујући и санкције за оне који исте учине неприступачним.

Неопходне акције, међутим, почињу још у школи, будући да особама са инвалидитетом треба створити једнаке прилике за образовање. Њима је, затим, да би могли да дођу до посла, нужна помоћ код куће, у јавном превозу, на путу до посла и са посла, па и на самом послу.