Крадљивци споменика

Кад је, пре неколико дана, украдена бронзана биста Вука Стефановића Караџића из дворишта крагујевачког Народног музеја, у чијој су близини већ стајали празни постаменти са којих су однете бронзане бисте оснивача Српске социјалдемократске странке Трише Кацлеровића и четворице народних хероја из Другог светског рата, готово истовремено, ухваћена је група крадљиваца која је на Кордуну, на Петровој Гори, успела да скине нешто више од 55 квадратних метара прохромских плоча са споменика Нaродноослободилачкој борби.

Претходног месеца, опет приближно у исто време, док је у селу Каменово код Петровца на Млави украден, 300 килограма тежак, бронзани „Споменик пчели“ (о чему је, као у вицу, месна полиција саопштила да „претпоставља“ како то није могао учинити појединац), у Источном Сарајеву ухапшена је трочлана група која је украла бронзано-месингану статуу хероја Народноослободилачког рата Алексе Бојовића, високу преко два метра. И овај споменик је раскомадан и продат на отпаду секундарних сировина.

Крађа споменика – поготову оних од бронзе и нарочито из, њима издашног, периода обележавања НОБ-а – појавила се у транзиционим друштвима западног Балкана у првој половини деведесетих година прошлог века да би, после периода утихнућа по потписивању Дејтонског споразума, процветала крајем протекле деценије, у тренутку кад је политички врх сваке од држава у транзицији све своје неподопштине могао да припише на кривицу „цунамија“ светске економске кризе. Како изгледа, ова слободна делатност новог југоисточноецвропског лумпенпролетеријата достиже сада своју кулминацију.

У Србији, за нешто више од годину дана, међу осталима – а не рачунајући поклопце на шахтама и бисте и украсе на приватним гробљима – украдени су и ови јавни бронзани споменици и споменички орнаменти: биста дечака са Чукур чесме из Добрачине улице, шест фигура голубова са фонтане „Буђење“ испред Павиљона „Цвијета Зузорић“, скулптуре Симеона Роксандића „Дечак који вади трн“ и „Дечак који игра кликере“ из парка галерије „Јован Поповић“ у Опову; затим, два пута, (дакле, првобитна и замењена) месингана плоча са натписом на споменику Николи Тесли испред Техничког факултета. Са прочеља факултетске зграде из натписа „Електротехнички факултет“ украдено је неколико слова, која су такође од месинга. Ове године, испред гимназије у Лозници украдене су бисте у бронзи Јована Цвијића и Вука Караџића, те још једна Вукова биста – у Тршићу. Са споменика кнезу Михаилу на тргу Републике очерупан је део бронзаних украса...

Ако узмемо у обзир да је цена бронзе на српском тржишту 250 динара по килограму а да је њој слична она у околним државама, и ако је, по тим ценама, каменовачка Пчела вредна 75 хиљада динара, а статуа хероја Алексе Бојовића нешто више од две хиљаде конвертибилних марака, јасно је да се од крађе споменика, под условом да се изврда хапшење, може некако преживети. И то је поента целог овог предузећа.

За последње две, две и по године, за које је, сада већ према јавној статистици, 400.000 људи код нас остало без посла, увећан је број самоубистава и крађа споменика. Они који не могу да преживе од приходовања у садашњости, морају да захватају из прошлости. Они, пак, који немају шта приватног да продају, краду из јавне оставштине. По том принципу, најзад, функционише и наша држава. Као што крадљивци националних споменика уситњавају и тале бронзу, државни врх комада и распродаје националну својину. Ту, међутим, постоје две суштинске разлике.

Прво, крадљивцима споменика прети казна затвора, а државним функционерима који присвајају од јавног добра или га продају не прети ништа, уколико им чак не припадне и награда. Самим тим, приватни крадљивац угрожава и сопствене потомке, док државни своје збрињава – тај трошак пада у део будућим „крадљивцима споменика“ (уколико ова садашњост уопште и да своје споменике).

У несигурности крађе споменика, која је вид крађе „на мало“, ипак је заложено некакво поштење! Крадљивац споменика, уколико је ухваћен на делу, потврђује правни поредак. А како ствари стоје у вези с поштењем и правним поретком оних који су, за последње две, две и по деценије, државу енормно опљачкали управо с позиција самих законодаваца и извршитеља закона или њихових пријатеља и партнера – угледних тајкуна?

Друга и суштинска разлика у томе је што бронза украденог националног споменика таљењем мења форму, али се као супстанца не губи; присвајање јавних добара, губитак је саме супстанце. Према томе, док крадљивац споменика уништава симболичку националну вредност, узурпатор јавног добра умањује реалну (супстанцијалну) националну вредност.

Категорија националног, у бити, подразумева оне који у једном друштву деле исте или сличне услове живота, а не оне који имају исто или слично етничко порекло. Етничко порекло није категорија истине и његово увођење у расправу о стању ствари увек је у функцији њеног прикривања. Наиме, приватизација националног блага није губитак за све припаднике истог етничког порекла, него искључиво за ону већину која ће убудуће плаћати тај губитак, без обзира на своје етничко порекло. Њих овде називамо потенцијалним крадљивцима споменика.

Директор Народног музеја у Крагујевцу, из којег је управо украдена бронзана биста нашег језичког реформатора, предлаже законодавцима да крађе споменика третирају као кривична дела силовања или убиства!

Споменици, ипак, нису живи људи.