Револуција без крви (за сада)

Године 2000. тадашњи генерални директор организације УНЕСКО-а, Коичиро Муцура, запиао је: „Ако желимо правилно да сагледамо изазове 21. века, морамо да прихватамо све приступе, свим дисциплинама и културама, и свима им омогућимо форум за отворену дискусију о будућности...Посебно је важно да се одржи дистанца у односу на центрифугалне силе које ствара заносна брзина промене. Јер, идеал ‘прогреса’, лако би могао да доведе до тога да изгубимо додир са људским вредностима.“

Десет пуних година касније свет се налазиусред процеса који је, у западним земљама, познат под именом ‘citizen media revolution’. Грађанска медиjска револуција. Шта то, заправо, значи?  

Слобода дигиталних медија

Одједном постало је очигледно да неки нови друштвени механизми играју веома битну улогу у разумевању свега онога што повезује ствари. Сасвим нове мреже служе да се кроз њих, дневно, лансира и размени на десетине милона идеја, ставова и информација. Државне границе су порушене, механизми контроле нису ефикасни, средства производње су у рукама, дакле власништву, оних који производе, а средства дистрибуције потпуно слободна, отворена и глобална. 

Снимак направљен мобилним телефоном покренуо је најновијереволуцијеу Тунису,Египту и ту се не зауставља...Лавина, до јуче тајних дипломатских података, државе Америке, сручила се, из Викиликс извора, на милионе адреса широм света. 250 милиона блогера се, сваки дан, обраћа свету. Број твитера не може ни да се сагледа. Дневно, грађани света, размене преко 5 милијарди СМСпорука. Вешање Садама Хусеина забележено је мобилним телефоном. Лејди Гага има милијарду посетилаца на Интернету. Без уложеног долара малолетни хакери у Америци, Хонг Конгу, Бразилу, зарађују по 150 хилада долара, годишње, тако што, преко Интернета, ламентирају о сопственом животу. Руска емигранткиња тумачи, својим Интернет претплатницима, компликоване енглеске речи и појмове. Број њених претпатника је 28 милиона. Дигиталним фотоапаратима, праве се милијарде нових снимака, сваке године.

Кинески ИТ геније ради на концепту који зове ’Интернет clustering’. Он каже: Информације, предмети, и људи, су три главна елемента савременог друштва. Њихови односи могу да се одразе и увежу преко Интернета, Интернета предмета, и преко душтвених мрежа. Овај Кинез хоће да уједини ове три, иначе одвојене платформе, у једну. То назива „кластер” и тврди да ће већина макро елемената, који сачињавају данашњи свет, моћи да буде праћена и обрачуната. То ће научницима омогућити да понашање људи, и понашање предмета, сагледају као податке (data). У том моменту контрола и разумевање свега онога што повезује ствари постају могућина хиљаде сасвим нових начина.

У граду Лондону постоји преко 500.000 инсталисаних сигурносних видео камера. Једно истраживање показало је да, у једном дану, појединац, који се креће Лондоном, може да очекује да ће бити снимљен, и забележен на видео траци, или чипу, преко 300 пута.

Тинејџери, широм света, освајају прва места у такмичењима за дизајн најкомпликованијих видео игара. У Београду је, крајем јануара, одржан фестивал филмова направљених мобилним телефоном.

Уцентру ове револуције налазе се, наравно, светска Интернет мрежа, по многима најважнији технолошки и друштвени домет у последњих 100 година, и све оно што се назива ‘нови дигитални медији’.

Први резултат револуције: Потрошачи, „конзумери“, претварају се у ствараоце, аствараоци -у колаборанте. Шта се, онда, дешава, данас, пред нашим очима, са важећим дефиницијама културе, публике и аутора? Револуционарни занос, и свеопшта демократизација средстава за медијску производњу, дистрибуцију, приказивање и наплату, створили су стање у коме се препознају две, супротстављене, визије.

Револуционарна визија

Једна, револуционарна визија, све велике, институционалне, традиционалне медије види као историјске ‘негативце’, као какав еквивалент појму ‘буржоазије’, у марксистичком погледу на свет. Велике, етаблиране медије, медијски револуционари доживљавају као елитистичке рекете где монопол над информацијама и продукцијом држе експерти које је прегазило време. Револуционари сматрају да велики, традиционални медији, одбијајући да унепређују културу, младим, талентованим људима онемогућавају да стекну право место у култури. Последица оваквог стања је да је друштво, у коме живимо, препуно ‘културних жртава’ – необјављених писаца, неснимљених музичара, филмских режисера који никада не доживе дистрибуцију свог филма.

Шта, у таквој слици, мења медијска револуција? Револуција мења све. Најновија дигитална, мрежна технологија омогућава било коме да објављује wеblog, да промовише своје креације, или да снима своју сопствену музику, на свом личном рачунару. Омогућава било коме да дистрибуира аудио и видео креације преко Интернета, да ствара заједнице, јавне, тајне, интересне или друштвене, да формира производне и дистрибутивне ланце, за сваку врсту дигиталног медијског, али и аналогног, производа. И да, тако, учествује у сасвим новој, виртуелној економији, у којој, супротно важећим начелима класичне економије, није потребан никакав инвестициони капитал да би се покренула производња, остварила добит и стекао профит.

Револуција, сликовито речено, досадашњу културну пирамиду сравњује у неку врсту палачинке. И на тој демократизованој равни одвија се ова епохална културна промена. Наоружан јефтином, приступачном, лаганом, покретном и економичном дигиталном техником, свако ко поседује персонални компјутер, и брзу Интернет везу, може да буде писац, филмски стваралац, издавач, музичар, уредник, дистрибутер, дизајнер, комуникатор, менаџер. Парола ове револуције гласи: ‘Када свако може да буде писац, у ширем смислу, и то за глобалну публику, многи од нас ће то и бити!’

Грађанска, конзервативна визија

Друга, скептична, конзервативна визија грађанске медијске револуције изгледа овако. На место експерата, и њихове стручности, и на место ауторитета, револуција поставља интеракцију и ’конверзацију’. Идеологија ове револуције усредсређена је на рушење концепта стручности, уопште, а у привреди и трговини, нарочито. Она је опасна мешавина презира према ауторитету и хијерархији којеје неговала тзв. контракултура 60’их година, прошлог века, и слободарског оптимизма, који је типичан за тзв. ’технологисте’ из Силиконске долине, данас.

И за контракултуру, 60’, и за ’технологисте’, из Силиконске долине, данас, заједнички непријатељ су ’елите’. Елите свих облика и боја: политичке, економске, културне, друштвене, чак и технолошке елите. Скептици потежу и Орвела који је, 1946 године, писао: ’реч фашизам нема више никакво значење осим значења да се ту ради о нечему непожељном’. Нападајући медијске револуционаре, данас, конзервативци, и скептици, сматрају да су управо због нове идеологије ’технолошког егалитаризма’ речи елитизам, и фашизам, постале еквивалентне. До те мере да је данас понајвећа увреда када је неко оптужен да је елитиста.

За скептике, упечатљива последица ’партиципаторне’ медијске револуције јесте ’култура дигиталног нарцизма’,у којој су појединци сами себи најзначајнија културна референца. Медији су, по њима, заиста постали огледала. Где год се окренемо,видимо 150 милиона верзија нас самих. Сопствени електронски дневници, сопствена мишљења заснована на полу-информацијама, сопствена глупост и незнање.

Анти-друштвени резулатат софтверске друштвене револуције, тврде скептици, биће управо обрнут од онога који је Орвел предвидео у свом чувеном делу ’1984’. ’Велики брат’ је, говоре скептици, оно што медијски револуционари називају ’медији грађана’. ’Велики брат’ постајемо ми сами.

Сунђер Боб на Фејсбуку

И, заиста, већ после десет година новог века, поставља се питање како данасразумети све оно што повезује ствари, како прихватати те јаке идеје, све док не постану кохерентне, и дају смисао. Јер шта је супротно од елите? 200 милиона блогера? И да ли, уместо креативном уметнику, бизнисмену, експерту, ’професионалцу’, технологија треба да пружи моћ масама? Да ли технологија треба, за сва времена, да укине ’посредничку’ улогу тзв. ’мејнстрим’, великих, масовних медија? И да ли традиционални ’власници’ културе, на пример Холивудски студији, или велике дневне новине, стварно више никада неће имати монопол, ни над средствима производње, ни над каналима информисања.

Један од одговора налази се у схватању разлога због кога је чувени кабловски ТВ канал Николодијан одлучио да приказује епизоде, још чувеније серије ’Сунђер Боб’, преко друштвене мреже Фејсбук. На којој ’Сунђер Боб’ има, ни мање ни више, него 15 милиона ’пријатеља’.

Други, могући одговор, или правац повезивања ствари, је следећи. Еxон, највећа нафтна компанија на свету, има годишњи приход од око 360 милијарди долара. Фејсбук има годишњи приход од око 6 милијарди долара. Трећи, могући, одговор налази се у размишљању А.О.Скота, филмског критичара Њујорк Тајмса. Он каже:„У целој овој конфронтацији између ’културних’ елита и дигитализованих маса заборавља се да се формирала једна, неприкосновена елита, која данас одређује велику већину норми у друштвеном понашању. То је елита смештена у највеће рекламне и пропагандне агенције света. Она доминира у стварању нових, глобалних правила за повезивање ствари и прихватање идеја. И то не само у односу на то како ће, неко, у овој сезони, изгледати већ и у односу на то ко, и како, ће у наредним годинама владати.“

Ко су највећи клијенти рекламних агенција? Сазнајући то сазнајемо и ко су праве, нове или старе, друштвене елите. И да ли су оне, данас, стварно угрожене. И да ли је реторика скептика, заправо, већ много пута опробана тактика која каже: ’Напад је најбоља одбрана’.