Не иду славски колач и „кока кола”

Учесници пројекта који ће кандидовати крсну славу на листу нематеријалне културне баштине Унеска, јуче су у Етнографском музеју представили прву фазу у свом раду на прикупљању података и грађе о овом српском обичају. Истраживање је покрило рад на терену од Врања до Сомбора, у оквиру којег су означене основне особине славе, као што је служење колача, вина, жита, уз паљење свеће.

Према речима Весне Марјановић, руководиоца пројекта „Крсна слава”, истраживачи на терену обишли су у протеклих шест месеци породице које славе славу и у Владичином Хану, Крагујевцу, Лозници, Крушевцу и многим другим местима у Србији.

– Утврђене су основне особине славе, као базе етничког идентитета, до обичаја да се крсно име слави три, до четири дана, па до новије праксе да траје један дан. По предању, слава се преноси по мушкој линији, а у новије време постоји и женска слава – рекла је Весна Марјановић.
Марјановићева је напоменула да славе и српске породице у дијаспори.

Милош Матић, виши кустос и истраживач, рекао је да је слава комплексан културни феномен и да је задржала своје особине и у времену дерелигизације друштва.

– Почетком деведесетих година многи су се сетили да опет треба славити славу, али јасно је доказано да постоји славски континуитет и пре тога. Постоји такорећи новокомпонована фраза да се на славу не позива. То није тачно, на славу се зову пријатељи и породица и тако се формира однос слављеника према другима, и других према њему. Потврђују се и стабилизују односи у локалној заједници – истакао је Матић и рекао да славу славе и Власи и Роми.

Марко Стојановић, виши кустос и трећи истраживач у пројекту, осврнуо се на проблеме којима би се требало позабавити да би крсна слава заслужила признање од стране Унеска.

– Услови Унеска гласе да је потребно да три генерације уназад преносе културно наслеђе и да је један елемент наслеђа жив. Поставља се питање да ли се уз свећу, жито и вино уклапа и флаша „кока коле”. У Србији постоје места као што је Каоник, у којем се негде служи, а негде не служи кољиво (жито), а ту се појављује црква која га намеће, иако га нема у том крају – рекао је Стојановић.

Стојановић је упозорио да се треба чувати и уплива медија и тржишта који могу да умање вредност крсне славе као културног добра, јер су се у међувремену појавили пешкири и чаше са натписима „срећна слава”. Такође, једна од кључних особина овог наслеђа јесте славски колач, који треба да се меси у кући, а он се често купује у продавници.

После представљања пројекта уследила је и дискусија, а професор Петар Влаховић је рекао да је слава обележје етничког идентитета, напоменувши да и Албанци католичке вероисповести на Косову славе славу, за разлику од Муслимана. Његов колега Душан Дрљача је, између осталог, указао на чињеницу да око 300.000 Влаха у Србији такође слави, па би и њих требало укључити у истраживање.

Истраживачки тим пројекта „Крсна слава” радио је од маја 2010. до јануара ове године на прикупљању материјала, а за тај посао Министарство културе је одвојило 300.000 динара. Сада их, како је речено, очекује друга фаза у раду.