С повезом на очима двадесет дана

НИШ – Дефинитивно су потврђене све приче и претпоставке да је неколико припадника наше војске, заробљених у пролеће 1999. године, током бомбардовања НАТО-а, било одведено у затворе и логоре у иностранству. Један од српских војника који је са територије Косова и Метохије после заробљавања одведен у непознато и преживео праву голготу био је Шефко Таировић, рођен 1976. године у Нишу. Овај тридесетогодишњак данас живи и ради у иностранству, у једној земљи средње Европе, где је скоро две године с породицом:

– Сећам се свега што ме је задесило пре седам и по година, али трудим се да заборавим. Често ми се, међутим, све слике и страхоте враћају пред очи. Мој друг из Врања и ја били смо априла 1999. године недалеко од места Јуник, изнад Дечана, на путу Пећ – Ђаковица. У заседи нас је сачекала група шиптарских терориста. После краће пуцњаве, опколили су нас и заробили. Везали су нам руке и најпре смо пешице ишли неколико километара, а онда нас стрпали у приколицу неког мањег камиона. Лежали смо потрбушке на поду приколице и ту су нам везали мараме преко очију и ноге. Док смо путовали неколико пута ме је неко јако шутнуо у леђа. Путовање је трајало око сат времена, онда су нас извели из камиона и поново смо ишли пешице, сећам се узбрдо. Затим су нас угурали у једну просторију и ударцима по глави и телу приморали нас да легнемо.

Био је то затвор који су користили шиптарски терористи, претпоставља Шефко Таировић:

– Они који су нас чували говорили су албански, нисам разумео, а нисам могао ни речи да разменим с другом који је исто када и ја заробљен, једино смо се додиривали везаним ногама. На сваки покушај да нешто кажем, или питам, обојицу су нас тукли. Једино по јауцима и додирима ногу смо знали да смо заједно.

Два дана касније двојица југословенских војника опет су поведена пешице у непознато, и даље везаних очију и руку:

– Једва смо ходали, јер смо пре тога били стално везани, а успут су нас ударали отпозади и гурали. Мислио сам да ме воде на стрељање. Већ сам изгубио сваку наду да ћу опет видети синове и супругу, мајку и оца, сестру и браћу, пријатеље... После десетак минута хода зауставили су нас и чуо сам велико брујање изнад главе и схватио да је изнад нас хеликоптер. Тако је и било. Чим смо ушли у хеликоптер опет су нам везали ноге. Путовали смо доста дуго, нисам могао да проценим колико. Наредних седам дана и даље везаних очију, ногу и руку провео сам сам у мемли неког подрума. Раздвојили су нас. Свакога дана долазили су и сатима ме испитивали. Подигну ме из лежећег става на столицу и испитују. Као тумач, преводилац је био један Македонац, одлично је говорио српски. А питања су била на више страних језика од неколицине људи, нисам видео затворених очију ко су и шта су. Углавном сам ћутао и то их је изазивало, тукли су ме стално. Тражио сам да ме одвежу, да донесу воде и нешто да поједем. На моје захтеве, које је преводилац преносио, шамаран сам, падао сам са столице. За седам дана само два пута су ми дали мало воде и нешто хлеба и неке бљутаве хране. Онда је једног јутра изостало испитивање. Тог истог преподнева превезен сам аутомобилом до неког аеродрома. На тренутак ми се повез на очима мало олабавио и померио и видео сам да ме возе право до степеништа авиона. У авиону је до мене са леве стране седео један војник, или официр, не знам. Колико ми је смакнути повез дозвољавао видео сам једино да је у униформи. С друге стране седео је преводилац. По гласу сам га препознао. Стално су нешто причали мислим да на енглеском језику и помињали Албанију, Тирану, Скадар...

Наредних петнаестак дана Шефко Таировић био је у Немачкој. Нагађа да је то била НАТО база:

– И даље ми повез са очију није скидан ни дању ни ноћу. И опет ми нису давали ништа да једем... Једина разлика је била што сам спавао на неком металном и тврдом кревету, али су дању испитивања и саслушања трајала сатима и без прекида. Тражили су од мене да причам где је наша војска, шта имамо од наоружања, где су тенкови и топови, колико је војника у јединицама. И стално су помињали мучење, наводно да смо ми југословенски војници некога мучили. У једном тренутку, а изгледа да смо тада остали сами, преводилац ме је изненадио и тихо рекао: "Издржи, пустиће те". Питао сам га на српском где се налазимо и он ми је одговорио кратко: "Не смем да причам с тобом, молим те ћути"... Направио је малу паузу и наставио? "Франкфурт..." Тог часа неко је ушао и нисмо могли да наставимо разговор. Испитивања и убеђивања да нешто признам трајала су још неколико дана, а онда су престала. У последњих три или четири дана, не сећам се више, по једном дневно доносили су ми посуду са храном и воду. Само док бих јео одвезали би ми руке и опет после везивали. Увек је, осећао сам то, неко стајао поред мене док не завршим са обедом, па затим односио прибор.

Онда је уследио повратак:

– Поново сам био у хеликоптеру. Пуних 20 дана везаних очију, измрцварен, жедан и гладан, малтретиран, путујем негде, али не знам где. Надам се да ће се остварити речи преводиоца Македонца, да ће ме пустити. Он је поред мене, чујем га да прича са осталима, али не смем ништа да питам. Слећемо једном, па узлећемо опет... Само пола сата касније опет се хеликоптер диже у небо... Слетали смо неколико пута. Руке су ми сада везане напред. Рекао бих, добар знак, али и даље стрепим. Не знам где ме воде. На крају из хеликоптера прелазимо у војни џип, тада ми скидају и повез око очију. Не могу да гледам, заслепило ме... Дуго времена ми треба да адаптирам вид. Сатима ме возе и на крају видим најпре таблу на којој пише "Мађарска", а само који минут касније и "СР Југославија". На границама нас нико не зауставља, пролазимо и најзад стајемо. Изводе ме из кампањоле и тек тада ми Македонац каже да сам слободан. Преузела ме је патрола наше војске и превезла до Ниша. Чујем да се сада помиње да сам био у затвору ЦИА... Не знам, верујте. Можда...

У Нишу су по повратку тек почеле ноћне море и невоље Шефка Таировића...

– Требало је да завршим војни рок 15. марта 1999. године, али је стигла наредба да остајемо и даље у униформи због ратне опасности. Онда је почело бомбардовање. Преживео сам страхоте, које ни највећем непријатељу, ни црном ђаволу никада не бих пожелео. Искрен да будем не само да се сећам свега што ми се лоше догодило већ још повремено осећам последице малтретирања и мучења – рекао нам је Шефко на крају разговора.

Шефко Таировић сада живи у једној средњоевропској земљи са супругом Бадом и синовима Ерсаном (12) и Предрагом (8), кога зову "Ђовани". Ради и настоји да заборави ратне страхоте, мучења и дане проведене у заробљеништву у Албанији и Немачкој.

-------------------------------------------------------------------------

На ивици нервног словма

Његови родитељи Фаира Таировић и Дане Хајриз, који имају седморо деце: три кћерке Бету, Земриту и Заду, и четири сина – близанце Предрага и Ненада, Реџепа и Шефка и чак двадесеторо унучади, са сузама у очима сећају се првих дана Шефкове слободе:

– Нисмо ми ни знали да је био заробљен. Комшије из насеља су то виделе на телевизији преко сателита. Њега су видели везаног, али нису хтели да нам кажу. Крили су од нас. Кад га је војна патрола довезла кући нисам могао да га препознам. Био је буквално као "живи леш који хода". И био је на ивици нервног слома... Од средине маја до 9. јуна те године није смео да изађе из куће. Стално је ноћу скакао и покушавао негде да побегне. Увек је неко од браће морао да спава поред њега. Једном је чак у растројству покушао да изађе из собе кроз затворен прозор и стакло у ноћ... Дуго му је требало да се смири и среди. У једном лекарском налазу пише да је наш син имао повреду главе и можданог стабла и да је лабилан. Био је, али прошло је, сада није. Фала Богу – прича Шефков отац Дане који се бави једним скоро заборављеним занатом – израдом сита за просејавање брашна. Повремено набавља на велико из Бугарске текстилну галантерију и веш, и продаје на нишком "бувљаку".

Дане Хајриз и Фариа Таировић (у невенчаном су браку и деца "по пола" кажу носе и њено девојачко и његово презиме ) саградили су велику троспратну кућу у Нишу, на ободу "Београд мале". Дане је родом из околине Лајковца, Фаира је из Ђуниса код Алексинца. Кћерке су им удате и живе у Србији, а сва четири сина су са својим породицама у иностранству...

-------------------------------------------------------------------------

Нисам тражио обештећење

Родитељи Шефка Даировића поседују комплетну здравствену документацију о прегледима и дијагнозама, о његовим повредама задобијеним у затворима и логорима. Имају и налазе психијатара. У јуну 1999. године, док је још трајало бомбардовање, више пута је био на прегледу у Заводу за ментално здравље, на Неурохируршкој клиници, у Специјалној психијатријској болници код Ниша.

– Многи су ми говорили да треба да тражим обештећење за нарушено здравље, да тужим... Али, питам се, кога? Мајка и отац су сав новац који су имали потрошили по мом повратку у Ниш за лекове, терапију и моје прегледе. Нико ми није помогао, ниједна хуманитарна организација се није појавила на нашим вратима. Зато сам и морао да одем из земље, да зарадим и прехраним породицу – каже Шефко Даировић.