Прилика да се виче „кућа гори”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Невелика група која је махала разноврсним паролама на моткама у заказано време се одједном преобразила у приличну масу, што је дискретно позиционираним полицајцима био знак да обаве свој део посла: да затворе улицу.

Скуп је заказан испред модерне зграде са зеленим стаклима у којој је, условно речено, „амбасада” државе Висконсин у главном граду. Свака од 50 држава у престоници има наиме „гувернерску кућу” из које се са федералним властима завршавају неопходни послови.

Ова је лепо позиционирана: сасвим је близу импозантне грађевина Конгреса на Капитол хилу с једне, а с друге стране за ову прилику је било згодно што је преко пута „Јунион стејшн”, главна железничка и аутобуска станица.

Тек је прошло подне, сунчан и пријатан зимски дан, идеалан да се на отвореном да одушка незадовољству и гневу, али и испуни главни циљ: искаже солидарност.

Неупућени би, по садржају парола на ободу митинга, могао да закључи да је реч о солидарности с народом Египта, Либије и Бахреина („Египат је свуда”, било је написано на великом платну између две мотке, као и на појединачним слоганима), али овога пута народне буне међу Арапима биле су само начин да се драматизују прилике код куће.

Конкретно, повод за митинг су била настојања Скота Вокера, републиканског гувернера државе Висконсин, да законом о уравнотежењу буџета прогура и забрану колективног преговарања синдиката запослених у државним службама: од чиновника, преко ватрогасаца и медицинских сестара, до просветара.

На овом митингу није било посебне бине, музике, нити моћног озвучења, па се зато није ни чуло шта су преко мегафона поручивали организатори, функционери главне синдикалне федерације АФЛ-ЦИО. Али је скандирање зато било једногласно: „Јунион бастинг ис дисгастинг” (у преводу се то не римује као у оригиналу: „Разбијање синдиката је одвратно”).

Прилазим младој жени која плаву картонску таблу с поруком „Заједно” држи високо изнад главе. Зове се Ана Оман, из Силвер Спринга је, предграђа Вашингтона у држави Мериленд, а на питање зашто је дошла, одговара:

„Ја сам овде због солидарности са радницима Висконсина, Охаја, Индијане и свуда другде широм Америке где су права радника угрожена, као и да се са свим другим људима супротставим намерама конзервативаца да запосленима одузму бенефите и ускрате им да зарађују за живот”.

Подсећам је да је гувернер Вокер прошлог новембра победио на демократским изборима. „Јесте”, слаже се Ана, која је иначе комуникациони директор једног синдиката радника у јавном сектору, али додаје како је уверена да то није био мандат за оно шта сада ради. „У новембру се гласало против статуса кво, за промене. Учитељи, ватрогасци, медицинске сестре и други не желе да им се одузму права која имају и да се о њима говори као главним изазивачима буџетске кризе.”

Да ли ћете победити? „Морамо”, тврди Ана.

Сукоб конзервативног гувернера са синдикатима радника, којима је послодавац држава, многи овде иначе сматрају борбом чији ће исход увелико превазићи границе Висконсина. Доживљава се као део плана конзервативаца да разбијањем синдиката свог политичког ривала, Демократску партију, лиши једног од главних извора пара за изборне кампање. Ови синдикати су наиме Обамину кампању 2008. помогли са 400 милиона долара, док су за међуизборе у новембру 2010. потрошили 200 милиона, од чега је опет 80 одсто отишло демократама.

Висконсин такође има централно место у историји америчког синдикалног покрета, што је додатно објашњење зашто је тамошње сучељавање постало тако вруће. То је била прва америчка држава која је донела закон о надокнадама за незапослене (још 1932) и прва је, 1959, онима на платном списку државе дала право да колективно преговарају.

Могао би, исто тако, да буде и последња тврђава одбране синдикализма ако победи гувернер Вокер, који поручује да је „ово наша прилика да променимо ток историје”. Пре 30 година, синдикално организован био је сваки пети запослени у Америци, а данас је то само један од осморо. Више од половине од тога је у државном сектору, док је у приватном синдикално чланство спало на испод 7 одсто.

Пре три деценије највећи појединачни послодавац је био „Џенерал моторс”, који је са синдикатом ауто-радника имао веома дарежљиве уговоре о платама, пензионом и здравственом осигурању. Данас у Америци највише запошљава ланац дисконта „Волмарт” који за синдикате не жели ни да чује.

Отуда су се протести слични оним у Висконсину проширили на још неке државе, на Охајо и Индијану, где републикански гувернери такође желе да буџетску кризу искористе да остваре свој идеолошки сан елиминисања синдиката.

„Криза им је само пружила прилику да почну да вичу да ’кућа гори’ и да, ето, морају да разбију синдикате, иначе ће држава да банкротира – да другим речима изведу оно што не би могли у нормалним временима”, каже ми Двајт, један од тројице старијих џентлмена који у вашингтонском митингу учествују некако „аналитично”. Они су представници Националне образовне асоцијације, највећег појединачног синдиката са 3,2 милиона чланова, просветних радника.

„Крајњи циљ им је контрола над запосленим у јавном сектору, без синдиката као заштитника и посредника”, додаје на ово његов колега Рекс.

Трећи од њих, који каже да се зове Двајт (оклевају да открију презимена, нису овлашћени да говоре за новине), сумира суштину проблема:

„Положај средње класе у Америци се из године у годину погоршава за рачун корпоративних интереса. Ми нисмо имали реално повећање плата већ годинама, док су за то време најбогатији повећали свој удео у националном економском колачу. Америка се креће ка олигархији, економију сада контролише веома мала група људи . Време је да се томе супротставимо, иначе ћемо изгубити све.”