Момачко вече

Не знам шта би Ненаду. Тек, прошлог четвртка позва нас, десетак својих другара, у једну кафану на Врачару на – момачко вече. Не би ту било ништа чудно да Ненад нема четрдесетак година иза себе, да већ није био ожењен и срећно разведен. Па, и тај део града где нас је позвао на џумбус, Чубура, пре је прибежиште мудрих људи, а мање место за опуштање оног ко ће поново да стане на луд камен.
И није било то једино изненађење које нам је Ненад те ноћи приредио. Негде код четврте туре пића, он нам рече да је "за овај пут" припремио и оригинално решење кумства.

– Нашао сам га на Интернету. Мојих је година, зове се Ханс, живи у Келну и сутра ће допутовати. Обавићемо ту церемонију грађанског венчања у општини и – куд који мили моји. Моје га очи више никад неће видети нити ћу бити у зони кумовске опасности. Неће бити ни црквеног венчања. Ханс неће морати да прелази у православље – исприча нам, у једном даху, Ненад своју концепцију закључивања брака.

Кум са Интернета, шта му сад то значи, гракнусмо сви у један глас. Он нас онако подсмешљиво погледа и даде знак руком да се утишамо.

– Шта се правите блесави. Као да не знате узрок мог брачног бродолома. Кум, кум је био хридина на коју се насукао мој брод!

– Какав, бре, кум. Шта сад ту баљезгаш. Можда је квар био у теби – унесе му се у лице Пера, који је седео за столом са Ненадове десне стране.

– Кум, кум је светиња у нашем народу. Сви смо ми нечији кумови. Кум је ближи и од брата и од сестре. Ко ће да ти помогне, ако не кум. Ко је најомиљенији гост у свакој кући, ако не кум – сада на Ненада скочи Филип, који је седео са његове леве стране.

– Дај, бре, умукните. Нећу да потежем примере из историје где је кум куму дошао главе, нити ово разбијање кумства међу савременим политичарима. Нећу да вам помињем ни кумства у подземљу, међу криминалцима, који без размишљања повлаче ороз на кума... – покуша да образлаже Ненад свој нови потез у животу.

– Али, кум није дугме! – добаци са краја стола Андрија.

– У мом крају дугме називају пуце. Нешто ми сину кроз главу, па ми се чини да је кум дугме које пуца – хтедох да будем духовит и некако разговор одведем у мирне воде.

– Људи, шта је вама!? Весна ме пет година варала с мојим рођеним, венчаним кумом. Ја ни у њега, ни у њу нисам посумњао, а они су преда мном водили дуге телефонске разговоре. Називала га је "слатки мој Пузо". Кад сам је упитао, ко ти је тај Пузо, рекла ми је да то није он већ она, да је то њена најбоља другарица коју воли као сестру, да пред њом нема тајни. И ја сам престао да сумњам. Ја, глупак! Да сам мање путовао и зарађивао паре за нас обоје, више бих читао и лако бих открио шифру за превару. Јер, тек сам касније сазнао да је то презиме аутора романа "Кум" Марија Пуза. Е, кад је једног дана отпутовала у Будву на некакав семинар, похитао сам, ништа не сумњајући до мог кума Верољуба. Да му се пожалим на Веснино понашање и затражим савет од њега. Од Јованке, његове жене, сазнам да је и кум отишао на некакво саветовање правника у Будву. Вратим се кући и поново прочитам Веснино писамце: "Отишла сам са мојим Пузом хитно на семинар у Будву. Враћамо се за три дана." Не будем лењ, па и ја заждим за Будву. И тамо у хотелу "Авала" нађем моју Весну и Пуза, мог кума Верољуба, на гомили. Е, је л′ вам сад све јасно!?  Зато хоћу Ханса са Интернета за кума – заврши свој пледоаје Ненад и искапи дуплу кајсијевачу.

За столом наста тајац. Неки од нас нису могли да дигну чашице, јер су нам руке дрхтале. Тишина потраја неких три минута, кад се од средине стола зачу Сретенов глас, који се нешто увијао као телефонски кабл.

– Можда је Ненад у праву. Ово вам никад нисам испричао, али сад је прилика за то. Ја сам, људи, пре четири године, замало постао убица. Дође ми једног дана сестра коју волим као очи своје, сва зарозана од плача. Чупа косу, хоће да се убије. Једва сам је смирио и замолио да ми исприча шта јој се догодило. Каже, затекла је мужа Јована, мог зета, у кухињи са кумом Драгојем. Како ти рече оно, Ненаде, на гомили. Замало је шлог није стрефио. А тек су били у браку пола године. Волела је тог кума као што мене воли. Ценила је дугогодишње пријатељство свог мужа са кумом. А оно... Ма, шта да вам причам. Имам код куће легално оружје и да ми се сестра није бацила међу ноге и преклињала да не идем у њихов стан, у Нушићевој улици, постао бих убица. Сигурно. Средио бих и једног и другог – готово са стидом исприча Сретен случај своје сестре.

Аууххх! Тек сад замукосмо. Као да нам неко стави катанце на уста. Нико ниједну да проговори. Ћутимо као заливени, испијамо чашице, конобар само доноси нове туре... И онда снажан прасак у кафани, као да се нађосмо усред експлозије у Параћину. Уши нам се запушише од пуцња из револвера који је у руци држао Данило. Зрно се зарило у врх дрвеног стуба. Шта би то, питале су наше очи Данила који је до тада седео на самом ћошку стола.

Он, поодмакло пијан, љуља се стојећи изнад наших глава, замућено буљи у Ненада.

– А мене... мене ниси хтео за кума. Да не бих био у близини Милице. Ускратио си ми то задовољство да је чешће гледам. Ко ти је то, Ненаде, дошапнуо да смо нас двоје некада били у вези, да сам је волео као Бога, да ме оставила због алкохола. Ко, ко!? Доводиш Швабу за кума, а нећеш нашег човека, нећеш мене, ха. Као, опет ће ти кум преотети жену. Ма, можеш да доведеш и Ескима, поред тебе ће свака наћи правог кума – сада се Данило добро заљуља и тресну поред стола. Чу се како и револвер паде на патос, али срећом не опали. Можда је у њему био само један метак – жал за неоствареним кумством.

Али и тај један испаљени метак имао је дејство гранате која друштво, окупљено на момачко вече, разби као звечку.