Од љубави саздан

Како интервјуисати време? Шта питати век? На који се ауторитет позвати ако се море ражести на кап. Пружио је руке на стари, храстов сто и сачекао да и ми учинимо исто. Још је само понегде, у флекама, остало лака по тој давно посеченој шуми. Шуњају се јагодице по прекинутим жилицама, годовима и чворовима као по Брајевом писму. То је и хтео. Да наслутимо оно што он одавно зна...
Да га не питамо истрошено, преваљано и неумесно: како сте?
Деда Адам Петковић. Трогодишњак свог другог века. Благовест оца Миливоја и мати Стојанке на Савиндан 1904. године, у Ћићевцу, крушевачком селу.

Данас, наш најстарији суграђанин. Смрт га још вија по кафанама предратног Београда, када јој се извинио и обећао да се враћа за минут, само да купи новине. Заваро је траг...

– Ма каква смрт. Нема од тога засад ништа. Не призивам је и не размишљам о њој, уопште. Човек живи онолико колико он то жели... Стисла ме јесте најтежа болест. Она којој још нема лека. Старост! Али идем даље. Мора се – вели, гласом који је час као топот из даљине, час као суви снег када прсне под стопом, час као када оно птица само два пут удари крилом и пусти се низ топлу струју, а меки тон се још дуго чује за њом.

– Мука је што више не могу да јурим женске... А жене су ти сине једини, за нас, лек – рече, па одлута некуд. Још га, ваљда под амрелом, крај "Руског цара", чека његова Јованка. Сестра Јевремова, његовог најбољег друга. Лекарска кћи. Киша круни калдрму и ваља је наниже, Таковском. Под копита коња, под точкове фијакера који је уставио. Под ђонове салонских ципела на које се сливају брзаци са новог "громби" капута...

– Упознали смо се 1929. године када сам дошао у Београд из Беча, после свршених студија економије. Запослио сам се у Министарству индустрије и трговине, у којем је радио и Јеврем и тако то би. Венчали смо се `33. Изродили двоје дивне деце. Два сина. И волели се, неизмерно, све до те 1990. године, када је умрла. Коју годину за њом умро нам је и старији син. Млађи је у Америци, у Чикагу. Дуго већ. А ја сам, ево, још овде. Тињам. У овом мом свету, крај Ботаничке баште... – мисли су му као реке понорнице. Нестану. Не чују се више, али им није ту крај. Нешто потера сећања па се поново распу, као за пљуском онај дивни мирис липе с калемегданске терасе.

– Није увек и све у животу ни лако ни потаман. Нити би се то звало животом да је тако, али се мора уживати у животу. Како год да ми је било, шта год да ме је снашло, трудио сам се да идем из радости у радост. Увек се мора наћи разлога за срећу. За човекољубље. Е то вам је мој рецепт за дуговечност. То и ништа друго. Не памтим да сам се икада са неким посвађао. Не дај, Боже, потукао... Љубав је, децо, све. Од ње смо саздани. Од ње морамо и живети – стаде колико да се осмехне, као да приповеда унуцима, а не у перо, па настави.

– Ево шта ти је љубав према животу. Чим устанем урадим неколико вежби, таман да пробудим ово уморно тело, доручкујем и одем до, мени најдраже, Кнез Михаилове улице да прошетам. Можда за вас то и није нешто, али за моје године то је много. Неки би рекли и превише. Али, ако је живот већ толико милостив према мени, ко сам ја да му контрирам и да га више не желим. Сваки је дан благослов. Ево, спремам се за Никољдан, моју крсну славу и на далеки пут. Код сина у Америку. Као и годинама досад. Лекари кажу да могу. Кажем и ја њима то. Грех је према Богу предати се. Док је века има и лека. А морам и ово да вам кажем, не зато што сте сада, овде, већ зато што је истина. Ваша и моја "Политика" ме је умногоме одржала крепким. Она ми је још један од ретких исписника који је остао уз мене, а другујемо више од 85 година – разговор је већ постао превелики терет за деда Адама. Толико би тога још да каже, али речи потиру једна другу и нит је све магличастија.

Толико је пристана у сећању на којима би, види се, сада радије био неголи овде.

Труди се да до краја уважи ову паперјасту белину тренутка, који смо унели у његов дом, не знајући колико је управо у том дому она ништавна и још на прагу обезличена. Сада се најискреније трудимо да га више не уплићемо у њу. Далеко је он изнад ње. Изван ње.

Још се само са мирисом тамјана може успоредити та патинаста сфера у коју смо и не знајући, сасвим безболно склизнули. Сада је болно изаћи из ње. Са друге стране врата пука је пролазност. Овде се време, постојање, још шепури у свом материјалном облику и зове се – Адам Петковић.