Заразна отупелост

Главни ликови драме "Болест породице М." Фауста Паравидина (2000) јесу чланови једне породице, отац, син и две ћерке, који беживотно тумарају у некој недођији, изгубљени и конфузни, неспособни да се суоче са околностима које је произвела смрт супруге–мајке. Може се рећи да су у односима, које писац цинично драмски представља, присутни елементи чеховљевске свепрожимајуће резигнације, пинтеровског метафоричког третмана накарадних породичних односа, у његовим "комедијама претњи", затим описа такође суморних живота ликова поетских драма Јона Фосеа, као и оштрог, експлицитног језика ројалкортовске драматургије "новог брутализма".

Изглед сцене у представи редитеља Ларија Запије је занимљиво стилизован (Дени Шеснић, Далибор Лагиња). Тло је прекривено пшеницом, што генерише низ асоцијација и потенцијалних знамења, и у том смислу је реч о изузетно захвалном сценском знаку: пшеница је основа за физичко одржавање живота, затим битан симбол у хришћанској иконографији – знак смрти и васкрсења, као и могућа идејна реплика на безнадежнији песак који карактеристично окружује и гута Бекетове ликове… Посебно је значајан поетски ниво представе, који граде њени визуелни и аудитивни аспекти: видео снимци који се емитују на неке плехане плоче у позадини, и условно приказују падање снега, затим импресивне композиције тела извођача, дефинисане инспиративном употребом светла, базираном на истицању контраста светла и таме, као и минималистичка, клавирска музика (композитор Душко Рапотец-Уте). Ови поетски детаљи су битни у формирању специфичне атмосфере, једног свеприсутног осећања празнине и туробне напуштености, које ефектно сценски представља њихове дисхармоничне, испуштене животе.

Глумци играју у домену некаквог стилизованог хиперреализма, као да су сабласти, чиме се такође јасно и доследно представља срж њихових обесмишљених живота. Михаило Јанкетић обликује лик оца Луиђија, погрбљеног телесног држања, дроњавог, тотално демотивисаног, а Катарина Жутић игра ћерку Марију, која непрестано мења мушкарце, при чему те ситуације нису производ искрених љубави или страсти, односно њеног хедонистичког карактера, већ су резултат неке врсте очаја, или бунта. Такав закључак се намеће због начина на који глумица ствара овај лик; из ње никако не кипи ентузијазам, она није нимало жовијална, ни ведра, што би било карактеристично за некога ко има ту врсту страсти према животу, већ наступа механички, одсутно, незаинтересовано. Током највећег дела представе, Марија седи на столици, скоро окамењена, и монотоно свира бас гитару, извлачећи тај специфичан осећај депресивне једноличости, који карактерише провинцијску свакодневицу. Дубравка Ковјанић игра сестру Марту, која је битно различита, стегнута и превише одговорна, затворена, скоро аскетски дисциплинована, а Слободан Павелкић ствара лик њиховог брата Ђанија, прилично инфантилног и неспособног за самосталан живот. Никола Вујовић игра једног од Маријиних удварача, симпатично стидљивог Фабриција, Милош Влалукин знатно маркантнијег Фулвија, а Дубравко Јовановић Доктора, који са једне стране има функцију ироничног наратора, док са друге активно учествује у радњи.

У представу су интегрисани важни моменти ироничне самосвести. Почетак сцене у којој Марта страсно љуби доктора реализован је мелодраматично, путем театралне, спектакуларне инструменталне музике, као и њиховог пластично заносног, филмског загрљаја; Марта се одмах затим сасвим повлачи, јасно стварајући дистанцу према том тренутку. На тај начин се, између осталог, провокативно обликује аналитички однос према патетично стеротипном представљању љубавних односа.

"Болест породице М." Ларија Запије је изузетно занимљива, минималистичка, поетски вредна  представа, која путем анализе ишчашених породичних односа конципира сликовит, репрезентативан пресек стања у друштву, дефинисаног одсуством смисла, што узрокује једну заразну отупелост.