Zarazna otupelost

Glavni likovi drame "Bolest porodice M." Fausta Paravidina (2000) jesu članovi jedne porodice, otac, sin i dve ćerke, koji beživotno tumaraju u nekoj nedođiji, izgubljeni i konfuzni, nesposobni da se suoče sa okolnostima koje je proizvela smrt supruge–majke. Može se reći da su u odnosima, koje pisac cinično dramski predstavlja, prisutni elementi čehovljevske sveprožimajuće rezignacije, pinterovskog metaforičkog tretmana nakaradnih porodičnih odnosa, u njegovim "komedijama pretnji", zatim opisa takođe sumornih života likova poetskih drama Jona Fosea, kao i oštrog, eksplicitnog jezika rojalkortovske dramaturgije "novog brutalizma".

Izgled scene u predstavi reditelja Larija Zapije je zanimljivo stilizovan (Deni Šesnić, Dalibor Laginja). Tlo je prekriveno pšenicom, što generiše niz asocijacija i potencijalnih znamenja, i u tom smislu je reč o izuzetno zahvalnom scenskom znaku: pšenica je osnova za fizičko održavanje života, zatim bitan simbol u hrišćanskoj ikonografiji – znak smrti i vaskrsenja, kao i moguća idejna replika na beznadežniji pesak koji karakteristično okružuje i guta Beketove likove… Posebno je značajan poetski nivo predstave, koji grade njeni vizuelni i auditivni aspekti: video snimci koji se emituju na neke plehane ploče u pozadini, i uslovno prikazuju padanje snega, zatim impresivne kompozicije tela izvođača, definisane inspirativnom upotrebom svetla, baziranom na isticanju kontrasta svetla i tame, kao i minimalistička, klavirska muzika (kompozitor Duško Rapotec-Ute). Ovi poetski detalji su bitni u formiranju specifične atmosfere, jednog sveprisutnog osećanja praznine i turobne napuštenosti, koje efektno scenski predstavlja njihove disharmonične, ispuštene živote.

Glumci igraju u domenu nekakvog stilizovanog hiperrealizma, kao da su sablasti, čime se takođe jasno i dosledno predstavlja srž njihovih obesmišljenih života. Mihailo Janketić oblikuje lik oca Luiđija, pogrbljenog telesnog držanja, dronjavog, totalno demotivisanog, a Katarina Žutić igra ćerku Mariju, koja neprestano menja muškarce, pri čemu te situacije nisu proizvod iskrenih ljubavi ili strasti, odnosno njenog hedonističkog karaktera, već su rezultat neke vrste očaja, ili bunta. Takav zaključak se nameće zbog načina na koji glumica stvara ovaj lik; iz nje nikako ne kipi entuzijazam, ona nije nimalo žovijalna, ni vedra, što bi bilo karakteristično za nekoga ko ima tu vrstu strasti prema životu, već nastupa mehanički, odsutno, nezainteresovano. Tokom najvećeg dela predstave, Marija sedi na stolici, skoro okamenjena, i monotono svira bas gitaru, izvlačeći taj specifičan osećaj depresivne jednoličosti, koji karakteriše provincijsku svakodnevicu. Dubravka Kovjanić igra sestru Martu, koja je bitno različita, stegnuta i previše odgovorna, zatvorena, skoro asketski disciplinovana, a Slobodan Pavelkić stvara lik njihovog brata Đanija, prilično infantilnog i nesposobnog za samostalan život. Nikola Vujović igra jednog od Marijinih udvarača, simpatično stidljivog Fabricija, Miloš Vlalukin znatno markantnijeg Fulvija, a Dubravko Jovanović Doktora, koji sa jedne strane ima funkciju ironičnog naratora, dok sa druge aktivno učestvuje u radnji.

U predstavu su integrisani važni momenti ironične samosvesti. Početak scene u kojoj Marta strasno ljubi doktora realizovan je melodramatično, putem teatralne, spektakularne instrumentalne muzike, kao i njihovog plastično zanosnog, filmskog zagrljaja; Marta se odmah zatim sasvim povlači, jasno stvarajući distancu prema tom trenutku. Na taj način se, između ostalog, provokativno oblikuje analitički odnos prema patetično sterotipnom predstavljanju ljubavnih odnosa.

"Bolest porodice M." Larija Zapije je izuzetno zanimljiva, minimalistička, poetski vredna  predstava, koja putem analize iščašenih porodičnih odnosa koncipira slikovit, reprezentativan presek stanja u društvu, definisanog odsustvom smisla, što uzrokuje jednu zaraznu otupelost.