Туђе је њихово

Александар Илић је професор Филолошког факултета у Београду на Катедри за светску књижевност. Четири године провео је на месту амбасадора СЦГ у Прагу. Рођен је у Чешкој (1945), а током низа година совјетске окупације подржавао је чешке дисиденте. Један је од 13 оснивача овдашње Демократске странке. Током боравка у Чешкој, на месту амбасадора, више пута га је јавно похвалио председник Чешке Републике Вацлав Клаус. Наиме, после једног јавног излагања Александра Илића Клаус је рекао да би био поносан да има амбасадора каквог Србија има у Прагу. Та похвала објављена је у угледном недељнику "Евро", под насловом "Српски узор". И друге похвале Вацлава Клауса, упућене Илићу, биле су објављене у чешкој штампи. Александар Илић је носилац одликовања Министарства културе Чешке Републике за ширење доброг имена чешке културе у иностранству и највишег одликовања Чешке академије наука, медаље Јозефа Добровског. Александар Илић је објавио три ауторске књиге, 20 књига преведених с чешког, низ политичких памфлета, полемика, интервјуа... Превео је дела Хавела, Кундере, Динстбира, Чапека, Хашека, левичарских филозофа Ивана Свитака и Карела Косика, као и дела актуелног председника Чешке Републике Вацлава Клауса...

Већ годину дана сте у земљи, после четворогодишњег боравка на месту амбасадора у бившој комунистичкој земљи, данас чланици ЕУ и НАТО. Можете ли да упоредите чешко и српско искуство?

– Важно је да поређења буду образложена и конкретна. Јер, одавно је речено да поређења храмљу, а модерна времена су показала да метафорична асоцијативност може бити опасно средство сугестивне манипулације. Тако код нас неки пореде Косово и Метохију са Алжиром и трагају за српским Де Голом који ће поклонити "слободу" КиМ, као да је та српска земља француска прекоморска колонија, као да ће они сами колико сутра поклонити Улцињ "природној" Албанији, и као да би Де Гол – да сада ми поредимо, али образложено и конкретно – поклонио некоме катедралу у Шартру или долину Лоаре. Ту се, дакле, не трага за Де Голом, него за Петеном, с тим да наши добровољни кандидати за ту улогу немају славну биографију несрећног, уцењеног и  недобровољно – поклекнулог  француског маршала.

Знак је политичке незрелости, односно инфантилности, а код неких и прорачунате и преплаћене покварености када се решавање проблема поистовећује с рогобатном формулом "отарасити се проблема". Овим другим се проблем не решава, него умножава до експлозивности: независност КиМ, насилно мењање граница у Европи, отворило би нове проблеме на самом КиМ, у Србији, Македонији, Црној Гори, Грчкој, у региону и у Европи у целини.

Политика "балканизације" ("расцепканости", "завади па владај", латински "divide et impera"), негде се ипак мора зауставити. И ту стижемо до поређења чешког и српског искуства. Међу позитивна чешка искуства свакако спада миран разлаз Чешке и Словачке. Трагични ратови у бившој Југославији засенили су чињеницу да и ми имамо то искуство, и то како у време Милошевића, тако и у време демократске власти – разишли смо се с Македонијом и Црном Гором, мирно, поред осталог и зато што у те две републике нико није опкољавао српске војнике у касарнама, као што је то било у Словенији, Хрватској и БиХ. Далеко смо од тога да оправдавамо кобне заблуде Милошевићеве политике – само упозоравамо да су за тучу увек потребна двојица.

Поред разлаза са Словачком, Чешка је била суочена с још два не мала изазова, о којима је код нас мало писано. И тамо се појавио још један сепаратистички наум, и то у Моравској. За време немачке окупације Чехословачке, Словачка се као код нас Хрватска отцепила као независна држава, а данашња Чешка се звала Протекторат Чешка и Моравска. Тај наум је заустављен, на даље поделе је стављена тачка. Други изазов је био и јесте опаснији, јер је повезан с моћним спољним фактором. Реч је о захтеву из Немачке, тачније, из Баварске, странке ЦСУ и њеног вође Едмунда Штојбера, за ревизијом одлука Потсдамске конференције, као и Бенешових декрета на основу којих је после рата из Чехословачке исељено готово три милиона судетских Немаца, уз конфискацију њихове имовине. Захтевано је чак да ревизија Бенешових декрета буде услов за пријем Чешке у ЕУ. И тај наум су Чеси сузбили. Европски парламент је одбацио Штојберове захтеве.

Чешки улазак у ЕУ био је праћен позитивним условљавањима, уобичајеном демократском стандардизацијом, лековитом за бивше комунистичке земље, и очигледно неприхватљивим условљавањима које су Чеси сложно, ако хоћете – монолитно, одбацили. Жао ми је што у овој прилици немамо простора за осветљавање изузетно занимљивих поступака и фасцинантних детаља, у остваривању чешког плана за заштиту државног суверенитета у глобалистичко – мондијалистичком вртлогу.

А улазак у НАТО?

– Чешка је најпре ушла у НАТО, 1999, а затим у ЕУ, 2004. Историјски посматрано, Чеси имају језиво трауматична искуства с немачким нацизмом и руским стаљинизмом. Традиционални заштитник Чеха одувек је била Америка. Супруга Томаша Гарика Масарика, Шарлота, била је Американка, а колико је Масарик био еманциповани феминиста, говори и податак да је свом презимену придружио девојачко презиме своје супруге, Гарик. Однос Чеха према Американцима био је и остаје близак дивљењу– уосталом, и код нас је било слично до 1999. Чеси су поуздани савезници НАТО-а, најпознатије су њихове мисије на КиМ и у Ираку, што опет не значи да у појединим ситуацијама нису били критички настројени према акцијама НАТО-а. Код нас је мало познато да је око 65 одсто Чеха осудило интервенцију НАТО-а у СРЈ, око 17 одсто индиректно, изјавом да немају став, а тек је скромни остатак подржао акцију – реч је о највећем проценту противљења у свим земљама – учесницама у интервенцији.

Други проблем је актуелан, везан за формирање војне базе НАТО у ЧР. Око 80 одсто грађана је против, што се може објаснити традиционалним чешким пацифизмом, као и проценом грађана да им у садашњим околностима не прети озбиљна опасност – да прети, одобрили би захтев савезника. Типична чешка трезвеност.

Да закључим: све што је речено не доводи ни мало у питање позитивне процесе евроатлантских интеграција у Чешкој, које су ову земљу учиниле стабилном и економски просперитетном. Али, улазак у ЕУ и НАТО је двосмерна улица, у којој се интереси савезништва морају усклађивати с националним интересима земље – придошлице. То говорим због оних који у евроатлантске интеграције транспонују комунистички мит о светлој будућности бесконфликтне атараксије. То не постоји. Демократска друштва су отворена, позитивно конфликтна, у којима се различити интереси усклађују компромисом. Слепа послушност, та злокобна комунистичка навика, води у затворено друштво, у царство неслободе, зла.

То објашњава, поред осталог, превагу еврореалиста, евроскептика, у Парламенту ЕУ. Наравно, они нису против ЕУ, већ против опасности од бирократског централизма која долази из Брисела. Нашим одушевљеним сањарима евроатлантске идиле треба препоручити критичке списе не само левичара Ноама Чомског, већ и нове радове десничара Збигњева Бжежинског.

Свакако сте читали устав? Шта је по Вашем мишљењу у њему добро, а шта мањка?

– Као правни лаик, и с том резервом, за мене је у уставу највредније то што зауставља даље цепкање Србије. Погледајте, узгред, списак странака и организација, објављен у прошлом броју НИН-а, које се залажу за бојкот референдума. По правилу је реч о онима који заступају независност Косова и Метохије и смањивање Србије на београдски круг двојке.

Реч је у исто време о изузетно модерном, европском уставу који поуздано одређује како аутономне покрајине, тако и регије, права мањина и индивидуална права. Мањкавости? Процедура за измене устава изузетно је флексибилна, што такође сведочи о његовој демократичности. И не само то. То је први некомунистички устав у вишестраначкој, слободној Србији.

А преамбула о Косову и  Метохији?

– Нико у Србији нема мандат од народа да потпише независност КиМ. Чак и у најгорем случају стављања Србије пред свршен чин, наметнутим решењем, уз најгрубље кршење међународног права, ми предају КиМ нећемо потписати.

Дозволите ми једно исповедно, на први поглед можда мало фишкалско-приземно поређење. Када су комунисти мојој породици отели кућу, понудили су нам некакву злехуду надокнаду. Нисмо то прихватили. После пола века, ја се налазим у повољнијем положају у борби за повратак опљачкане имовине, просто зато што су моји родитељи веровали у правду и имали осећај за време.

Београд је некада био турски град. Данас више није. Историја је дуга парница. То је за мене преамбула  Устава о Косову и Метохији.

Наши инстант-политичари, обузети испразним митом брзине, хоће да и питање Косова и Метохије реше некако на брзину, да га се отресу... Поклонили би Косово и Метохију за злехуду надокнаду.

Занимљиво је, међутим, да се неки међу њима и те како ватрено боре не само за своју имовину, коју су им комунисти отели, него и за "имовину" која није њихова, него у револуцији отета и присвојена. Косово и Метохију би дали, али своје, чак и кад је туђе, не дају по цену живота. Чак и кад добијају не злехуду, него адекватну надокнаду. Па сад гледајте с каквим оригиналним типом људи имамо посла... ЦК и ОВК, њихово је туђе.