Кућа залазећег сунца

Утварни блуз Диџа Лега израња из истих мочварних магли из којих излазе конфедерални војници који се привиђају Томију Ли Џонсу у филму Бертрана Тавернијеа „In The Electric Mist”. Моћна делта Мисисипија, са својим кужним испарењима и мрачним култовима, поприште је збивања забележених у песмама са албума „Folk Songs Of The American Longhair” који је Лег снимио под псеудонимом Брадер Диџ. Удаљени бубњеви који у мочварним ноћима прате вуду и сантерија ритуале – „бум Да БУМ, бум Да БУМ” – одјекују на овом албуму. То Брадер Диџ удара ногом у патос. Одређује ритам своје музике.

Албум „Folk Songs Of The American Longhair” је први који је Диџ Лег снимио соло. Раније је свирао са бендом Сантерија. Понуђена музика се може схватити као својеврсни наставак мистичне екскурзије на коју је водио албум Др Џона „Gris-Gris” из 1968. године. Звуци слајд гитаре и инструмента званог добро, бритки као оштрица ножа којим свештеници мочварних култова секу жртвене животиње, парају кулисе реалности. Отварају пролаз кроз који омађијани слушач одлази у онострани свет да се сусретне са аветима прошлости и успоменама које би желео да заборави.

Легова музика боље од гомиле књига објашњава јужњачку готику. Брадер Диџ као да долази из Фокнерове измишљене земље Јокнапатофа. Верујем да би велики писац, када би наливен вискијем, изгубљен у меандрима прошлости, могао да чује музику Диџа Лега, подигао палац увис.

Аутор свих песама на албуму „Folk Songs Of The American Longhair” је Диџ Лег. Оне су усклађене са правилима која важе за такозвани делта блуз. Додуше, постоји помак. Могле би се схватити као продукт „лудила удвоје” које је захватило легендарног блузера Сан Хауза и Лионарда Коена током неке имагинарне вуду сеансе којој никад нису присуствовали. Тако бар наговештава сам Брадер Диџ.

Смрт је предоминантна тема, што је у складу са јужњачком, готичком природом целог пројекта. Песме „The Girl Who Wept Stones” и „Black Is the Night” као да је написао Сан Хауз пошто је стигао тамо где се запутио у својој легендарној теми „Death Letter”. Брадер Диџ их је одсвирао као Рајнер Птачек коме су, костима црне мачке и зубима алигатора, завртели памет у некој вуду дашчари. Централно место албума је напев „House Of The Dying Sun”. Диџ, као проповедник кога су опсели демони, најављује смак света. При томе свира на гитари са истом вештином са којом то ради и Сони Ландрет. 

Музичка традиција зачета на њуорлеанском Конго скверу, међу афричким робовима који су ту чекали нове господаре, а коју су Принц Ла Ла, Професор Лонгхер, Др Џон, Боби Чарлс, Ален Тусејнт, Сони Ландрет и други сачували од заборава, првим соло албумом Диџа Лега тријумфално је ушла у нови миленијум. Могу да замислим Грема Парсонса и Фленери О’Конор како на неком рајском пропланку играју свој јужњачки плес уз музику мрачног брата из делте Мисисипија.