Митови јачи од историје

Рано дело Ернста Јингера "Ватра и крв" из 1925. године, први пут на српском језику, у преводу Небојше Бараћа, објавила је издавачка кућа из Земуна – Центар за изучавање традиције "Укронија". У овом малом одломку из велике битке, како је описао своју књигу, Јингер је дочарао своје искуство са бојишта у Првом светском рату.
Јингер је још увек неправедно у сенци популарних писаца као што је, на пример, Гинтер Грас који је тек недавно признао да је у раној младости био припадник СС трупа. Јингер је, наиме, у јеку Другог светског рата имао смелости да се супротстави  националсоцијалистима и тоталитарним режимима уопште. Онима који Јингеру оспоравају тај подвиг, тај ће велики писац и даље изгледати као реакционарни мислилац.

Ернст Јингер (29. 3. 1895 – 17. 2. 1998) учествовао је у оба светска рата, у Првом је био рањен чак седам пута, у Другом је изгубио сина. Последњи је носилац Крста за заслуге, највећег немачког ратног одликовања. Иако успешан у каријери војника, Јингер се пред сам Други светски рат паралелно окреће писању алегоричног романа "На мермерним литицама", у којем је Хитлеру наденуо смешно име Книеболо, а симболично оспорио и друге нацисте на водећим позицијама.

– У лику Врховног шумара више сам видео Геринга него Хитлера. Али сам мислио и на Стаљина. У "Литицама" нема никакве разлике између Хитлера и Стаљина. Митови имају већи домашај од историје, рекао је у једном интервјуу Јингер. Другом приликом је изјавио:

– Книеболо је избацио на површину гнусну глупост, најнижи степен воље; у њему свако препознаје сопствену слику.

Једна од најпознатијих анегдота везана за Јингера описује бесног Геринга који захтева да овај буде послат у логор. На то је Хитлер одговорио: "Пустите Јингера на миру".

По избијању Другог светског рата, Јингер је мобилисан и послат на ратиште у Француску, где се истакао спасавањем културног блага и живота рањеника.

После учешћа у неуспелом атентату на Хитлера 1944. године удаљен је из војске, а старији син му је послат на фронт, где гине. Боравећи у Паризу током рата Јингер је водио "Париске дневнике" и дружио се са уметницима Сашом Гитријем, Монтерланом, Жиродуом, Коктоом, Полом Мораном, Браком, Пикасом. "Виђао сам и Селина. Имао је грозан карактер, нимало каваљерски. Али је, као и ја, волео мачке", рекао је Јингер.

После рата сусретао се са Хајдегером и Борхесом са којим је делио заједничку духовну суштину "самотног бића које жели да сачува своју унутарњу слободу".

У пратњи француског председника Митерана и западнонемачког канцелара Хелмута Кола, 1984. године одао је почаст жртвама два светска рата. Сви ови подаци из живота Ернста Јингера спона су ка његовом делу којим је предвидео превласт технологије и заједницу Европе. Најбоље се осећао изван света машина, у природи, са животињама и инсектима. Силина природности у хераклитовским конфликтима, неизмеран дослух са оностраним кроз крајњу опасност и угроженост живота, део су овог малог одломка из велике битке названог "Ватра и крв".

– Увек сам осећао извесну привлачност према тешким ситуацијама или ономе што понекад називам "изгубљеним положајем", објашњавао је новинарима.

Те, човеку незнане, силе доживљавао је исконски, хомерски, као епски ратник. Примером свога живота показао је да ограничавањем себе настаје изобиље, да често из истинске пропасти долази спас. Мало је рећи да је у одбојности према брују тенкова, машина, онога што је тако блиско данашњем човеку, описао граничне ситуације. Јингер је своје искуство филозофа и писца сковао у ватри и крви, описао је пре сам вртлог метафизичке креације у којој се нова вредност рађа ничеовском вољом, из хаоса. "Изгледа да су сви досадашњи закони поништени, налазимо се у грозничавом сну највише стварности, у неком другом кругу права, у неком другом кругу човечанства и чак у неком другом кругу природе. "  Изашашвши из вртлога историје живео је више од једног века, "осећајући са болом незадрживо протицање времена".