ШЕРВУДСКА ШУМА

У свом омиљеном миљеу – кафанском – Срби гунђају што им нико није дао прилику да мало продебатују о најважнијем правном акту земље. То је, кажу, као када гладни дођете у ресторан а келнер вам, не питајући ништа, донесе јело по свом избору. Кусај шта има.
Нисам убеђен да је начин усвајања предлога устава у датим околностима неки превелики грех. Не зато што не бих био за претходно прочешљавање његових параграфа, нити што јавну расправу идентификујем са преминулим временима, напротив, већ зато што се Срби овом темом нису бавили када је за то било прилике. А могли су.

Неколико варијанти устава предочено је пре годину-две. Колико памтим, мало ко се, мислим на ширу јавност, за њих занимао. Сада су, намах, и позвани и непозвани почели да гунђају што је процедура била "вампирски" сабијена у две ноћи.

То смо ми. Навикнути смо на "дај шта даш", да се "у то не мешамо", али после би да критикујемо. Нова потврда да док преко плота погледујемо ка Вестминстеру и даље византијски верујемо у ауторитете који поклоне на сребрној тацни не одбијају. Доказ да и народ и власт морају још доста да уче о демократији.

Наравно да има уставних решења која нису свима по вољи, али време је да прекинемо са праксом да од дрвета не видимо шуму. Предлог устава је сигурно бољи од брзине којом је у Скупштини усвојен, а свакако је бољи од сладуњаве соцреалистичке референдумске кампање.

Срамота је да немамо нови устав. Овај није савршен, али нам не омогућава да идемо напред. Што се журбе тиче, знамо. Космет, Хаг, Европа.

Али, некима ништа не ваља. Ни устав, ни референдум. Ни Воја, ни Тома. Сада ни Борис. Време је да се упитамо где смо када нам по вољи нису муслимани и Јевреји, Американци и несврстани, Руси и Арапи, сада и црнци што покушавају да подигну ниво нашег тужног фудбала?               

Никако да прескочимо искључивост. Цитат са сајта Б-92: "Читам о уставу све и свашта, и не разумем баш најбоље право и законе, али нећу гласати из једног простог разлога – јер га је донела садашња власт, тек толико да успавани премијер схвати колико га воли народ."

Зар је "успавани премијер" аргумент? Да, када треба изаћи на парламентарне изборе. Не, када је у питању предлог устава иза кога стоји општа сагласност главних политичких странака Србије. Таквих какве су. Боље немамо.

Што све није разлог да се прећуте замерке. Критичари уз много резона тврде да је изостатак предуставног дијалога потврдио хронични недостатак комуникације, па ако хоћете и надменост власти која сматра да од народа нема шта да чује. Слаба је утеха да усаглашени текст нису видели ни многи посланици или чланови владе.

Чеда ЛДП упозорава на недостатак елементарне демократске процедуре. Ако заборавимо да је својевремено, приликом избора гувернера, он кршење процедуре бранио аргументом да је битно да буде изабран бољи, овога пута је у праву. Процедура је, учиће нас сутра Европа када данас нећемо сами, и те како важан сегмент демократије.

Парламентарна скупштина Савета Европе скинула је, рецимо, са дневног реда планирану дебату о Косову – јер су задужени парламентарци нацрт резолуције која хвали независност Косова први пут видели у Турској тек 11. септембра. Тиме је нарушена процедура: текст мора да се достави најмање седам дана раније.

Пошто се овде каснило, морало је да се брза. Зато премијера једни нападају, док му се други диве због необичне метаморфозе од пужа до зеца. Од човека који је – пред претњама пропалог нобеловца за мир и повлачењем млађаног коалиционог партнера из Г17 плус – свој сањиви легализам гуливеровским кораком преко ноћи претворио у ужурбани прагматизам.

Онда се после брзања опет каснило. У објашњавању. Свет је поздравио предлог новог европског устава, мада је био подозрив према преамбули о Космету. Радикали су се хвалили да је она њихово патриотско чедо. Зашто је морало да прође подоста времена да нас премијер обавести да су преамбула и одредба да је Космет саставни део Србије "дословно преписани" из Повеље УН? Веома мудро – као препис. Веома закаснело – као аргумент.

Срби ће највероватније гласати "за". И треба. Мануо бих се циника који, пошто више нема места сумњама у "ћораву кутију" – током дана, унапред знају да ће све бити намештено с обзиром на то ко чува гласачке кутије – током ноћи.

Не бих сада о томе колико је устав отклон од Милошевићевог времена и да ли је довољно опремљен за времена Европске уније. Нисам надлежан. Морам да верујем на реч када један стручњак за ове новине каже да се ради о тексту "помешаних карата" – и сјајних и доста недоречених солуција. Боље је него што је било.

Предлог устава је несумњиво компромис осовине Коштуница–Николић–Тадић. И шта ту има лоше да се све водеће странке око нечега сложе? Зар опет поларизације? Бојкоти? Уосталом, иду избори па нека сви измере своју популарност.

То код нас не иде тако. Пошто су, као и кафанска јавност, махом били незаинтересовани да гласно кажу шта мисле, уставокритичари су се сада размахали. Важније им је рушење владе у одласку од темеља државе. Круже Србијом узимајући неке Лале као штит.

Питају зашто суштинска аутономија  Космету, а не Војводини? Вичу "Војводина колонија". Питају "ди су наши новци?". Грме о "централистичкој параноји". Жале се да живимо у "лажном парламентаризму" и "имитацији демократије" које је створио Милошевић. Противе се промени институционалног рама коју нови устав предвиђа.

Много јевтине критике дежурних душебрижника, мало аргумената. Много самопромоције критичара, мало конструктивних предлога. "Мала је Шервудска шума, а пуно је Робина Худова", говорио је Зоран Ђинђић.      

Најчистије одговоре даће избори. Трка је почела. Расправља се о слоганима, кандидатима се исцртавају итинерери обиласка бирача, штампарије су спремне да избаце тоне пропагандног материјала. На пример СПО.

Заклети монархисти гласали су за републику, па би сада да се правдају. Најдемократскија процедура, референдумска, није ни прошла, а Вук већ најављује да ће одмах кренути са захтевима за промену устава. Схватам да је то због гласача, али што је много, много је. Нису устави зимзелено непроменљиви, али нису ни сезонски листопадни.

У стално мењајућој пракси, устави могу да се покажу толико несавршени да запрете способности земље да решава проблеме с којима је друштво суочено. И овде и тамо. У САД, рецимо, више од половине нације се у овом тренутку отворено не слаже са политиком Конгреса и председника. Верују да земља иде у погрешном правцу.

Могло би да се каже да је реч о пролазном политичком феномену, тренутној антипатији, и да ће новембарски избори за Конгрес ускладити реалности. Грешка. Устав је тај који гарантује да изборна воља неће имати значај каквом би неко могао да се нада. Шта год било, Џорџ В. Буш ће у Белој кући становати до 20. јануара 2009. То што је 60 одсто Американаца против њега, нема везе.

"Веровати да је наш устав савршен – или чак истински подобан за време у коме живимо – исто је као веровати да је безбедно наставити вожњу колима са лошим кочницама и опасно излизаним гумама", пише у "Лос Анђелес тајмсу" Санфорд Левинсон, професор права са Универзитета Тексас у Остину. "Ако смо успевали да безбедно путујемо у прошлости, јако ћемо погрешити уколико верујемо да тако можемо да наставимо."

Србија је ономад имала Сретењски устав, један од најслободоумнијих Европе тог доба. Овај нов нема такве атрибуте, али омогућава безбедније путовање у будућност. Да се померимо са мртве тачке.