Савези после избора

Шест година после "демократске револуције", петооктобарска Србија се поцепала на неколико делова. На једном крају су они, попут Демократске странке Србије и Нове Србије, који су пружили руку партијама бившег режима, настојећи да их увуку у нов, демократски начин функционисања институција и да их тиме донекле пацификују. На другом крају су они, попут Либерално-демократске партије и њених савезника, пронађених у малим странкама некадашњег ДОС-а, који су, инсистирајући на чувању "петооктобарске ватре" и политичкој бескомпромисности, отишли у неку врсту "демократске гериле". Између ове две, по свему судећи непомирљиве, групације налази се скупина странака која никада није била склона да се договара с партијама бившег режима, али ни да обрачун с прошлошћу претпостави циљевима будућности. У овој скупини најутицајнија је Демократска странка, али ту су и Г17 плус, као и Српски покрет обнове, који, заједно, већ месецима позивају на јединство свих "проевропских" снага. А колико је Србија заиста близу, односно далеко, од тог толико помињаног јединства тзв. демократског блока?

Посве је сигурно да јединство неће бити остварено пред изборе, чији се мирис ових дана осећа у ваздуху. Остаје само да се одлучи да ли ће то бити "класични" избори (у случају да референдум о уставу "упали"), или избори за уставотворну скупштину (ако референдум "посрне"). Но, у оба случаја, не могу се очекивати директна савезништва између три набројане групације петооктобарских странака. Само ако буду расписани избори за уставотворну скупштину могуће је да ДС и ДСС донекле замрзну сва спорења, како би се "петооктобарски систем", по сваку цену, уставно зацементирао.

Потпуна предизборна идила између странака које су изнеле петооктобарски преврат не би била пожељна, а ни продуктивна, јер неки бирачи који би нпр. гласали за Тадића не би за Коштуницу, и обрнуто, што би важило и за многе друге лидерске и, уопште, политичке комбинације. Сувише присно и форсирано јединство демократског блока могло би дати прилику свим "неверним Томама" да примете како се, ево, ови опет уједињују око власти. Све то сугерише да на изборе свако треба да иде самостално и да тамо провери колико је "тежак".

Но, уколико би после изјашњавања бирача ствари ишле у правцу формирања  владе "демократског блока", онда би лидери требало да пазе шта у тој кампањи говоре, да не би пљували у бунар из којег мисле касније да пију. То претпоставља афирмативну, а не негативну кампању, јер иако се народ забавља разноразним "политичким пљувањима", такво понашање политичара га ипак може отерати у апстиненцију, што мало којој партији користи.

Тек после избора, с првим резултатима, могло би се размишљати колико су визије проевропских странака међусобно сагласне, и о могућим коалицијама – које не би требало да буду само техничке и усмерене ка скупштинској већини, већ једнако тако и програмске.

Ако, пак, СРС, којим случајем освоји већину довољну да формира владу (макар уз помоћ неке странке), што је мало вероватно, онда би се реализовао трагикомични сценарио јединства демократског блока: сви "петооктобарци" би се нашли заједно у опозицији, под условом да ДСС не буде та снага која ће радикалима притећи у помоћ, формирајући с њима и социјалистима неку "кризну" владу.

Уколико, пак, ДС освоји значајан број мандата и тиме неутралише снагу СРС-а, а цензус пређу Г17 плус и СПО, може се очекивати сарадња ове групације проевропских странака, како са ДСС-ом и НС-ом, на једној страни, тако и с малим странкама бившег ДОС-а, на другој (уколико нека од њих, попут  ЛДП-а, уопште пређе цензус и мало омекша свој став "просвећене гериле"). Оваква влада би имала опозицију у радикалима, као и у социјалистима (ако ови други уопште пређу цензус).

Ако, пак, ДСС и НС са евентуалним партнерима из тзв. народњачког блока освоје више мандата од групације ДС, Г17 плус, СПО, онда у новој влади не треба очекивати ЛДП са савезницима. Али би се лако могао постићи договор две велике демократске странке, где би, наравно, били укључени Г17 плус и СПО. Оваква влада би имала опозицију – како у "европским", тако и у "патриотским" радикалима, и стога би њен положај био незахвалан. Ипак, влада две велике демократске странке била би лакше одржива ако је формирају само њих две, без малих проевропских партија (и без социјалиста), чиме би се спречио читав галиматијас политичких уцена и трагикомичних политичких договора. Ова опција, за коју је тешко рећи колико је вероватна, водила би укрупњавању политичке сцене, јер би се профилисале три значајне и стабилне партије – две демократске и једна радикалска.

Из свега следи закључак: "петооктобарци" могу бити сви заједно – или на власти или у опозицији, а неки од њих могу бити заједно на власти, али да буду изложени унакрсној ватри, и слева и здесна. Но, "петооктобарске снаге" саме одлучују, и то првенствено својим међусобним односима, да ли ће политички преживети, или ће се политички "самоубити".

Све у свему, треба видети да ли ће "петооктобарце" коначно стићи "проклетство разбијеног огледала" и да ли ће многобројне поделе и ровови ослабити њихову политичку снагу, или ће пронаћи начина да покупе и залепе понеке од парчића демократске и проевропске Србије.