Savezi posle izbora

Šest godina posle "demokratske revolucije", petooktobarska Srbija se pocepala na nekoliko delova. Na jednom kraju su oni, poput Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, koji su pružili ruku partijama bivšeg režima, nastojeći da ih uvuku u nov, demokratski način funkcionisanja institucija i da ih time donekle pacifikuju. Na drugom kraju su oni, poput Liberalno-demokratske partije i njenih saveznika, pronađenih u malim strankama nekadašnjeg DOS-a, koji su, insistirajući na čuvanju "petooktobarske vatre" i političkoj beskompromisnosti, otišli u neku vrstu "demokratske gerile". Između ove dve, po svemu sudeći nepomirljive, grupacije nalazi se skupina stranaka koja nikada nije bila sklona da se dogovara s partijama bivšeg režima, ali ni da obračun s prošlošću pretpostavi ciljevima budućnosti. U ovoj skupini najuticajnija je Demokratska stranka, ali tu su i G17 plus, kao i Srpski pokret obnove, koji, zajedno, već mesecima pozivaju na jedinstvo svih "proevropskih" snaga. A koliko je Srbija zaista blizu, odnosno daleko, od tog toliko pominjanog jedinstva tzv. demokratskog bloka?

Posve je sigurno da jedinstvo neće biti ostvareno pred izbore, čiji se miris ovih dana oseća u vazduhu. Ostaje samo da se odluči da li će to biti "klasični" izbori (u slučaju da referendum o ustavu "upali"), ili izbori za ustavotvornu skupštinu (ako referendum "posrne"). No, u oba slučaja, ne mogu se očekivati direktna savezništva između tri nabrojane grupacije petooktobarskih stranaka. Samo ako budu raspisani izbori za ustavotvornu skupštinu moguće je da DS i DSS donekle zamrznu sva sporenja, kako bi se "petooktobarski sistem", po svaku cenu, ustavno zacementirao.

Potpuna predizborna idila između stranaka koje su iznele petooktobarski prevrat ne bi bila poželjna, a ni produktivna, jer neki birači koji bi npr. glasali za Tadića ne bi za Koštunicu, i obrnuto, što bi važilo i za mnoge druge liderske i, uopšte, političke kombinacije. Suviše prisno i forsirano jedinstvo demokratskog bloka moglo bi dati priliku svim "nevernim Tomama" da primete kako se, evo, ovi opet ujedinjuju oko vlasti. Sve to sugeriše da na izbore svako treba da ide samostalno i da tamo proveri koliko je "težak".

No, ukoliko bi posle izjašnjavanja birača stvari išle u pravcu formiranja  vlade "demokratskog bloka", onda bi lideri trebalo da paze šta u toj kampanji govore, da ne bi pljuvali u bunar iz kojeg misle kasnije da piju. To pretpostavlja afirmativnu, a ne negativnu kampanju, jer iako se narod zabavlja raznoraznim "političkim pljuvanjima", takvo ponašanje političara ga ipak može oterati u apstinenciju, što malo kojoj partiji koristi.

Tek posle izbora, s prvim rezultatima, moglo bi se razmišljati koliko su vizije proevropskih stranaka međusobno saglasne, i o mogućim koalicijama – koje ne bi trebalo da budu samo tehničke i usmerene ka skupštinskoj većini, već jednako tako i programske.

Ako, pak, SRS, kojim slučajem osvoji većinu dovoljnu da formira vladu (makar uz pomoć neke stranke), što je malo verovatno, onda bi se realizovao tragikomični scenario jedinstva demokratskog bloka: svi "petooktobarci" bi se našli zajedno u opoziciji, pod uslovom da DSS ne bude ta snaga koja će radikalima priteći u pomoć, formirajući s njima i socijalistima neku "kriznu" vladu.

Ukoliko, pak, DS osvoji značajan broj mandata i time neutrališe snagu SRS-a, a cenzus pređu G17 plus i SPO, može se očekivati saradnja ove grupacije proevropskih stranaka, kako sa DSS-om i NS-om, na jednoj strani, tako i s malim strankama bivšeg DOS-a, na drugoj (ukoliko neka od njih, poput  LDP-a, uopšte pređe cenzus i malo omekša svoj stav "prosvećene gerile"). Ovakva vlada bi imala opoziciju u radikalima, kao i u socijalistima (ako ovi drugi uopšte pređu cenzus).

Ako, pak, DSS i NS sa eventualnim partnerima iz tzv. narodnjačkog bloka osvoje više mandata od grupacije DS, G17 plus, SPO, onda u novoj vladi ne treba očekivati LDP sa saveznicima. Ali bi se lako mogao postići dogovor dve velike demokratske stranke, gde bi, naravno, bili uključeni G17 plus i SPO. Ovakva vlada bi imala opoziciju – kako u "evropskim", tako i u "patriotskim" radikalima, i stoga bi njen položaj bio nezahvalan. Ipak, vlada dve velike demokratske stranke bila bi lakše održiva ako je formiraju samo njih dve, bez malih proevropskih partija (i bez socijalista), čime bi se sprečio čitav galimatijas političkih ucena i tragikomičnih političkih dogovora. Ova opcija, za koju je teško reći koliko je verovatna, vodila bi ukrupnjavanju političke scene, jer bi se profilisale tri značajne i stabilne partije – dve demokratske i jedna radikalska.

Iz svega sledi zaključak: "petooktobarci" mogu biti svi zajedno – ili na vlasti ili u opoziciji, a neki od njih mogu biti zajedno na vlasti, ali da budu izloženi unakrsnoj vatri, i sleva i zdesna. No, "petooktobarske snage" same odlučuju, i to prvenstveno svojim međusobnim odnosima, da li će politički preživeti, ili će se politički "samoubiti".

Sve u svemu, treba videti da li će "petooktobarce" konačno stići "prokletstvo razbijenog ogledala" i da li će mnogobrojne podele i rovovi oslabiti njihovu političku snagu, ili će pronaći načina da pokupe i zalepe poneke od parčića demokratske i proevropske Srbije.