Нема ’нако сједит...

Срећом, није нестао познати, врцкасти, сарајевски дух. На Башчаршији je недавно отворен љупки ресторан ,,Локум. ба”. Да ли сте, можда, пробали баклаву са шљивама? Или специјалитет куће – босански фишек? Босански фишек, пилећи. Па, рибљи, телећи, вегетаријански... Али изгледа да је највећи специјалитет у ,,Локуму. ба” уоквирена плоча обешена на зиду на којој пише: ,,Нема ’нако сједит”. Сарајево је увек било познато по доброј ,,клопи”. И још бољој музици. Народним песмама, босанским севдалинкама.

Овај град у некадашњој ,,Ју” беше и центар поп-рок музике. Као Ливерпул у Енглеској година шездесетих, у време ,,Битлса”... Ту са легендарним ,,Индексима” је тад млађани Корнелије-Бата Ковач започео свој музички успон да би потом постао референца у забавној музици на овим просторима. С годинама, најнормалније, окренуо се џезу. Игром случаја, лане је један Сарајлија са Башчаршије (Горан Бреговић) на ,,Песми Евровизије” представљао Србију са песмом ,,Ово је Балкан”. А ове године тај задатак је поверен бившем оргуљашу ,,Индекса” Корнелију Ковачу који је са ћеркама Александром и Кристином спремаo песму која ће на овом музичком фестивалу представљати Србију. Босна и Херцеговина ће се представити са мелодијом ,,Love in Rewind”, на енглеском језику, у извођењу познатог сарајевског кантаутора Дине Мерлина. Преслушах је. Једном. Двапут. Чак, три пута. Мелодија врло лако улази у ухо и убрзо певушиш. Сад или никад за БиХ на ,,Песми Евровизије”! Него, да се вратим на оно ,,нема ’нако сједит”.

У ова кризна времена, необична напомена за госте постала је универзална, те важи и за кафане на западу Европе. Додуше, нема потребе за тако директним начином обавештавања гостију да за ,,кокузе нема места”. Довољан је већ и поглед конобара који госту јасно ставља до знања да је истекло његових пола сата за кафу и да је време да иде. Па чак и у случају кад кафу треба платити четири евра, као у знаменитој Сартровој кафани ,,Флоре” на Сен Жермен де преу (Saint-Germain-des-prés). Чим напустиш сто у ,,Флоре”, исте секунде он ће добити новог госта. Зато у ова кризна времена немало изненађују написи у српској штампи да се у београдским ресторанима, на сплавовима, ,,проводи лудо” и то – до зоре. На основу тога дало би се закључити да је у Србији бољи животни стандард него на европском западу. У Паризу људи промишљено излазе у кафане и то највише петком и суботом. У бару „Bar du marché” (бар на тржници) на Сен Жермен де преу запоседнутом младежи у којем је с петка на суботу немогуће наћи празну столицу тешко да ћете на неком столу видети боцу шампањца у посуди с ледом. Углавном јефтино вино ,,розе”. Нема никаквих лудих вечери, а камоли оних до у сам цик зоре. Нема ни трага од онога што се доводи у везу с нашим турбулентним фолк балканским менталитетом, à ла ,,док последњи динар имам нећу да се смирим...”. Ни такси се у ова лоша времена не узима често у граду светлости. Узмеш метро, стиснеш се, трпиш.

И помислиш како би лепо било живети негде на Медитерану, да зуриш у модро море, плаво небо. Да ходаш лагано обучен. И да те у кафанама конобар не гледа попреко док натенане пијеш кафу...

Новинар