Нема апетита за војну интервенцију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Један амерички разарач је у недељу прошао кроз Суец и заузео позицију у југоисточном Медитерану, два носача авиона, један из Црвеног мора, а други из Персијског залива, приправни су да крену у подручје најновије кризе, али у Вашингтону по свим индикацијама нема баш много апетита за још једну војну интервенцију – мешање у још један грађански рат – осим ако то не буде баш неопходно.

Један високи функционер владе је настојао и да пружи нешто веродостојнију слику збивања на терену од оне медијске, речима да „нису виђене индикације да су либијске снаге бомбардовале сопствени народ”. Напоменуо је, међутим, да су извештаји „довољно узнемирујући да оправдају планирање за неку ванредну ситуацију”, као и да „природа претњи заиста указује на потенцијал за ескалацију”, због чега „на месту треба да буду све опције”.

Приоритет је сада појачавање санкција, о чему сведочи и брза акција америчких финансијских власти да блокирају чак 30 милијарди долара либијске активе у америчким банкама, што је рекордна свота у историји санкција према некој земљи. Овдашња процена је да су преостале либијске девизне резерве око 70 милијарди.

Нема ни индикација да би снагама против Гадафија могла да се пружи војна помоћ, или призна нека алтернативна влада.

Званичници Пентагона изјављују да ће САД у сваком случају тражити међународни консензус за сваку војну меру, како кроз Уједињене нације, тако и унутар НАТО-а. Оно што би Америка у овом моменту најмање желела, то је да њени војници учествују у некој копненој операцији.

Од војних мера, засад се највише помиње наметање зоне забране летења изнад либијског ваздушног простора, али чини се и да је то на дугом штапу, пошто још нису почеле формалне консултације о томе. Како ствари сада стоје, оваквој мери би се у Савету безбедности успротивила Русија.

Као занимљивом детаљу, овде је публицитет дат чињеници да је Кина послала четири транспортна авиона као помоћ за евакуацију својих држављана из Либије – што је први пут да кинеско ратно ваздухопловство учествује у мисији спасавања цивила изван своје територије. Ово је протумачено као симболичан гест – већина од око 30.000 Кинеза је већ напустила Либију – али и међаш у кинеским настојањима да развије војне потенцијале за заштиту својих интереса и далеко изван сопствених граница.

Потврда да би Америка желела политички расплет у Либији јесте изјава Хилари Клинтон дата у Женеви да би Вашингтон прихватио и нагодбу по којој би Гадафи отишао у егзил у неку трећу земљу.

Одговарајући на конференцији за новинаре на питање да ли би САД дозволиле да Гадафи затражи прибежиште код Роберта Мугабеа, у Зимбабвеу, Клинтонова је одговорила: „Иако остајем без речи на помисао да њих двојица буду заједно, ми желимо да насиље престане, и ако би се то постигло његовим одласком, то би била добра ствар”.

Председник Барак Обама није јавно говорио о Либији већ неколико дана – преко викенда је објављено његово саопштење у коме Гадафија позива да се повуче – а у Белој кући о либијској ситуацији добија три брифинга дневно. Најављује се да би идућих недеља он могао да одржи говор у којем би шире образложио како Америка види промене у арапском свету и њихове импликације за америчку спољну политику.

М. Мишић