Како ће странке против себе

Проблем са нашим коалиционим владама је у томе што њихово трајање највише зависи од међусобних односа њених чланица, а много мање од неких спољних чинилаца. Један од тих ,,спољних чинилаца” је степен поверења грађана у владу или (не)успех у остваривању неке важне државне политике. У другим земљама о овим спољним показатељима се води рачуна, тако да нпр. неуспех на локалним изборима водеће владајуће странке може да буде онај ,,језичак на ваги” и за расписивање превремених парламентарних избора. Код нас тога нема него све, мање-више, зависи од тренутних међусобних односа чланица коалиције.

Други проблем са нашим страначким савезима је у томе што резултати избора не говоре много о изгледу будуће владе. Јер, кад се избори заврше и резултати саопште онда странке на своју руку, независно од тога да ли су биле у власти или у опозицији, улазе у коалиционе аранжмане и формирају владу или остају по страни. Тако се у великој мери губи смисао изборног изјашњавања грађана чији глас за опозициону странку не гарантује да та опозициона странка неће прићи дотадашњој владајућој коалицији (СПС, 2008). Или да нека од владајућих партија неће само неколико месеци после формирања владе из ње изаћи (ДСС, 2001). А помиње се (али и демантује) и могућност да водећа владајућа и водећа опозициона странка заједно формирају владу (ДС и СНС)!

Учесници серије прилога под заједничким насловом ,,Зашто су коалиције проблем Србије” кажу да узроке овом обесмишљавању изборне воље грађана треба тражити у карактеру нашег партијског и изборног система који омогућава не само улазак великог броја странака у скупштину него и то да многе од њих имају важну улогу у процесу формирања и у каснијем раду владе.

Тако су избори у Србији двоструко обесмишљени. Прво, тиме што бирачи не знају да ли ће њихов изборни глас отићи на страну дотадашње власти или опозиције. И друго, зато што за њих остаје енигма да ли ће оне личности које су представљене као кандидати странке за парламент заиста и бити у скупштини (и влади). Јер, руководства странака о томе накнадно сама одлучују.

Зато наше коалиције имају свој самостални живот, готово независан од онога што се у друштву дешава. И зато су им важнији њихови унутрашњи односи и шта је ко коме рекао и кога јавно опањкао него тренд економских кретања.

И зато је, како је навео један од аутора прилога у овој серији, политика код нас у великој мери ,,отуђена од друштвене стварности”, док су ,,доминантни политички спорови изгубили своје дубље друштвено тло”. Зато се овде на власти и смењују политичари који воде рачуна пре свега о уским интересима својих партија.

То би требало променити, а наведено је и како. Рецимо, требало би увести неједнак цензус за странке које самостално излазе на изборе, с једне, и за страначке коалиције, са друге стране: већи изборни цензус би био потребан за коалицију, мањи за странке које наступају самостално. То би појачало одговорност партија за оно што обећавају бирачима, а умањило могућност уласка малих странака које сад имају важну улогу у формирању владе. Па и у разним политичким трговинама.

Предлог о увођењу различитих цензуса је разуман и верујемо да би унео више реда на нашу политичку сцену, али питање је да ли би за изгласавање такве законске промене били заинтересовани они који би тиме сами себи отежали улазак у скупштину.

Од сутра нова серија: Знамо ли ко све угрожава нашу приватност