Штос се потрошио

У доба интернета, најбољи доказ да је некоме каријера у силазној путањи може да буде покушај да нешто ново сазнате на званичној интернет презентацији, а наиђете на бајате датуме турнеје, вести из давне прошлости и поруку „ускоро нови вебсајт”. Виолинисткиња Ванеса Меј остаће забележена у историји музике по многим рекордима, а можда више од тога као особа којој је успело да изведе класику из полупразних камерних сала у спортске арене. Али, као за већину звезда шоу бизниса, њен рок употребе је био ограничен, што се најбоље види из чињенице да седам година није снимила студијски албум. Штос се, једноставно речено, потрошио.

Судећи по програму изведеном у Београду, који је садржао осам (од 17) нумера са албума „Choreography” (2004), Меј и даље промовише ово издање, путујући тамо где промотери успевају да публици замажу очи најавама попут „чудо од детета”, „Џими Хендрикс на виолини”, „суперстар”, „атрактивна виолинисткиња зрачи својом појавом и извођењем јединственог споја класике и техно музике”, као и причом о „новој” колекцији хитова са „новом” песмом „Art of War” (албум је, иначе, из 2002. године). На пут води другоразредни хард рок састав, налик онима које смо виђали у пратњи сличних британских угаслих звезда (Гери Мур, Питер Грин...) који спаја са домаћим гудачима (у Београду оркестар Metamorphosis). Потреба за раскошним палетама звука између класике и рока? Можда, али очајно озвучење у Арени стопило је све у исту масу чије је исходиште било непријатна бука. Уз то, бројни униси виолине са синти клавијатурама, гитаром или флаутом на моменте су стварали недоумицу кога заправо слушамо, па и ко „испада из игре” – да ли су они на бини уопште себе чули? Јефтину продукцију „обележило је” и одсуство видео бимова, лоше осветљење, као и потпуна дезорганизација између ње, музичара и техничара. Тако се десило да се оркестар постави пре него што је Меј и помислила да изађе пред публику, па је после неколико минута непријатне тишине неко коначно пустио мало класике из звучника.

Коме се обраћа Ванеса Меј? Правоверни класичари је проскрибују, рокери је никад нису прихватили, у џез се, хвала Богу, није петљала. Па откуд онда милиони продатих плоча, и, коначно, неколико хиљада људи на ограђеном простору испред северне трибине у Београдској арени? Одговорићу питањем: откуд ријалитијима оволика гледаност? Публика се у недељу увече гостила прегорелим кокицама из микроталасне рерне и масним чипсом. За скупе паре се смрзавала, без звиждука је истрпела кашњење од пола сата, невешто оправдавање техничким проблемима, а онда стоички издржала и паузу од 40 минута (исто колико је трајао први део наступа!). Нико се није примио на исхитрени позив виолинисткиње на тапшање у ритму музике. Понеки, додуше ретки, егзалтирано су заурлали „браво” усред нумера. Понеки су у паузи гунђали да им је прегласно. Мањи део публике је напустио салу после првог дела. Сви који су остали до краја добили су бис, који нису ни морали да траже – комплетан оркестар је ионако чекао на сцени не отварајући нимало дилеме хоће ли биса бити.

Програм је чинило пет обрада композиција из класичног опуса (Вивалди, Хачатурјан, Прокофјев, два пута Бах), „Hocus Pocus” (стари хит рок састава Focus), „Roxane’s Veil” (Вангелис, из филма о Александру Великом) те нумере које су за Ванесу Меј писали савремени композитори оркестарских лаких нота, почев од Мајка Бата (златна кока британске музике; радио са Елки Брукс, Артом Гарфанклом, Кејти Мелуа...) до Француза Волтера Тајеба. Тако је скоцкан глобални гемишт: у класику и рок убачени су екстракти танга, болера, салсе, ирског, индијског и афричког фолклора – е да би свако у разним крајевима света могао помало да се пронађе, и пожели да прогута сервирано јело.

Како свира Ванеса Меј? У концепту лишеном суптилнијих сегмената, романтике, нијансирања тона, једино о чему можемо да судимо је инструментална пироманија, и ту је изврсна. На средини бине, са сигурним раскорачним ставом, подсећа на хеви метал гитаристу који се управо спрема да отвори врата пакла. Потом трчи са једне на другу страну сцене, све време свирајући, или мантрајући гудалом по ваздуху („хајмо руке горе!”). Њен језик је јасно дефинисан и она њим говори лако, уз широки музикантски осмех на лицу. Њена мисија би могла да буде популаризација и класике и рока, под условом да публика по конзумирању њених виђења буде довољно радознала да се позабави истраживањем извора инспирације.

Ако буде желела да опстане на јавној сцени (а који уметник то не жели?), Ванеса Меј ће или морати да прати како се померају границе у свету шоу бизниса, не рачунајући на безграничну наивност публике (па и Београд сада може да види Елтона Џона, Ерика Клептона и Rammstein) или ће своје знање (и искуство, јасно) морати да употреби у тражењу новог, потпуно другачијег уметничког курса. Млада је, има још времена за то.

Војислав Пантић