Štos se potrošio

U doba interneta, najbolji dokaz da je nekome karijera u silaznoj putanji može da bude pokušaj da nešto novo saznate na zvaničnoj internet prezentaciji, a naiđete na bajate datume turneje, vesti iz davne prošlosti i poruku „uskoro novi vebsajt”. Violinistkinja Vanesa Mej ostaće zabeležena u istoriji muzike po mnogim rekordima, a možda više od toga kao osoba kojoj je uspelo da izvede klasiku iz polupraznih kamernih sala u sportske arene. Ali, kao za većinu zvezda šou biznisa, njen rok upotrebe je bio ograničen, što se najbolje vidi iz činjenice da sedam godina nije snimila studijski album. Štos se, jednostavno rečeno, potrošio.

Sudeći po programu izvedenom u Beogradu, koji je sadržao osam (od 17) numera sa albuma „Choreography” (2004), Mej i dalje promoviše ovo izdanje, putujući tamo gde promoteri uspevaju da publici zamažu oči najavama poput „čudo od deteta”, „Džimi Hendriks na violini”, „superstar”, „atraktivna violinistkinja zrači svojom pojavom i izvođenjem jedinstvenog spoja klasike i tehno muzike”, kao i pričom o „novoj” kolekciji hitova sa „novom” pesmom „Art of War” (album je, inače, iz 2002. godine). Na put vodi drugorazredni hard rok sastav, nalik onima koje smo viđali u pratnji sličnih britanskih ugaslih zvezda (Geri Mur, Piter Grin...) koji spaja sa domaćim gudačima (u Beogradu orkestar Metamorphosis). Potreba za raskošnim paletama zvuka između klasike i roka? Možda, ali očajno ozvučenje u Areni stopilo je sve u istu masu čije je ishodište bilo neprijatna buka. Uz to, brojni unisi violine sa sinti klavijaturama, gitarom ili flautom na momente su stvarali nedoumicu koga zapravo slušamo, pa i ko „ispada iz igre” – da li su oni na bini uopšte sebe čuli? Jeftinu produkciju „obeležilo je” i odsustvo video bimova, loše osvetljenje, kao i potpuna dezorganizacija između nje, muzičara i tehničara. Tako se desilo da se orkestar postavi pre nego što je Mej i pomislila da izađe pred publiku, pa je posle nekoliko minuta neprijatne tišine neko konačno pustio malo klasike iz zvučnika.

Kome se obraća Vanesa Mej? Pravoverni klasičari je proskribuju, rokeri je nikad nisu prihvatili, u džez se, hvala Bogu, nije petljala. Pa otkud onda milioni prodatih ploča, i, konačno, nekoliko hiljada ljudi na ograđenom prostoru ispred severne tribine u Beogradskoj areni? Odgovoriću pitanjem: otkud rijalitijima ovolika gledanost? Publika se u nedelju uveče gostila pregorelim kokicama iz mikrotalasne rerne i masnim čipsom. Za skupe pare se smrzavala, bez zvižduka je istrpela kašnjenje od pola sata, nevešto opravdavanje tehničkim problemima, a onda stoički izdržala i pauzu od 40 minuta (isto koliko je trajao prvi deo nastupa!). Niko se nije primio na ishitreni poziv violinistkinje na tapšanje u ritmu muzike. Poneki, doduše retki, egzaltirano su zaurlali „bravo” usred numera. Poneki su u pauzi gunđali da im je preglasno. Manji deo publike je napustio salu posle prvog dela. Svi koji su ostali do kraja dobili su bis, koji nisu ni morali da traže – kompletan orkestar je ionako čekao na sceni ne otvarajući nimalo dileme hoće li bisa biti.

Program je činilo pet obrada kompozicija iz klasičnog opusa (Vivaldi, Hačaturjan, Prokofjev, dva puta Bah), „Hocus Pocus” (stari hit rok sastava Focus), „Roxane’s Veil” (Vangelis, iz filma o Aleksandru Velikom) te numere koje su za Vanesu Mej pisali savremeni kompozitori orkestarskih lakih nota, počev od Majka Bata (zlatna koka britanske muzike; radio sa Elki Bruks, Artom Garfanklom, Kejti Melua...) do Francuza Voltera Tajeba. Tako je skockan globalni gemišt: u klasiku i rok ubačeni su ekstrakti tanga, bolera, salse, irskog, indijskog i afričkog folklora – e da bi svako u raznim krajevima sveta mogao pomalo da se pronađe, i poželi da proguta servirano jelo.

Kako svira Vanesa Mej? U konceptu lišenom suptilnijih segmenata, romantike, nijansiranja tona, jedino o čemu možemo da sudimo je instrumentalna piromanija, i tu je izvrsna. Na sredini bine, sa sigurnim raskoračnim stavom, podseća na hevi metal gitaristu koji se upravo sprema da otvori vrata pakla. Potom trči sa jedne na drugu stranu scene, sve vreme svirajući, ili mantrajući gudalom po vazduhu („hajmo ruke gore!”). Njen jezik je jasno definisan i ona njim govori lako, uz široki muzikantski osmeh na licu. Njena misija bi mogla da bude popularizacija i klasike i roka, pod uslovom da publika po konzumiranju njenih viđenja bude dovoljno radoznala da se pozabavi istraživanjem izvora inspiracije.

Ako bude želela da opstane na javnoj sceni (a koji umetnik to ne želi?), Vanesa Mej će ili morati da prati kako se pomeraju granice u svetu šou biznisa, ne računajući na bezgraničnu naivnost publike (pa i Beograd sada može da vidi Eltona Džona, Erika Kleptona i Rammstein) ili će svoje znanje (i iskustvo, jasno) morati da upotrebi u traženju novog, potpuno drugačijeg umetničkog kursa. Mlada je, ima još vremena za to.

Vojislav Pantić