Рађање српског вамп стила

Како су „обичне” жене интерпретирале доминантне идеале лепоте свога времена, шта су били кључни естетски обрасци и понуде комерцијалне културе у периоду између два светска рата у Србији, показаће изложба „Бити лепа” која се отвара 8. марта у Историјском музеју Србије (галерија на Тргу Николе Пашића у Београду).

Серија црно-белих фотографија највећим делом из колекције Милоша Јуришића, према ауторској концепцији историчарке уметности Катарине Митровић, скреће пажњу на то како се у међуратном периоду (1918–1940) слика жене формирала у односу на саму идеју лепоте као главне одлике женског идентитетa.

Указујући на чињеницу да је у историји западне уметности лик „лепотице” једна од најдоминантнијих представа жене, ауторка изложбе наглашава да појава типских представа лепотице, након Првог светског рата коинцидира са све гласнијим захтевима за решењем „женског питања”.

„То је доба радикалних промена у разумевању положаја жене у друштву. У време успона потрошачке културе, филмска и козметичка индустрија су имале пресудан утицај на обликовање владајућих представа женске лепоте. Према томе, принуда лепоте каква постоји у савременој медијској култури није нова. Између два светска рата лик лепе жене постаје експлоатисан у масовним медијима. Лепотице се од тог времена дословно „производе” и толико систематски намећу да чак и наш субјективни доживљај лепоте зависи од тих канона”, каже Катарина Митровић.
Фотографије, између осталог, одражавају и атмосферу либерализовања сексуалности и спуштања моралних прагова претходне епохе.

„Слика женског лица у крупном плану, главе забачене уназад, са нефокусираним замишљеним погледом и осмехом на полуотвореним уснама, лежеће представе жена било у кревету или на плажи, извијеног тела и полузатворених очију, јасна су представа сексуалне доступности”, каже Катарина Митровић.

И часописи оног времена укратко су препоручивали: Будите лепи.

„Изненадило ме је када сам читајући женску штампу открила да су поруке готово истоветне данашњим. То су увек практични и лако читљиви текстови праћени одговарајућом (нереалном) сликом. Из кругова феминисткиња већ тада је веома јасно указивано на замке онога што Наоми Волф назива митом о лепоти”, каже ауторка изложбе.

По речима Катарине Митровић, данашњи императив лепоте је започео још у међуратном периоду.

Витко тело, затегнутих мишића, али не истакнутих као код мушкарца био је прокламовани норматив. Тада се први пут систематски и континуирано промовишу мерила физичког савршенства, још експлицитније него данас. Међуратни феминизам снажно критикује такве репресивне поруке, лепоту види као неотуђиво право сваке жене и промовише негу и чување природног изгледа и индивидуалне лепоте.

На питање какву је „револуцију” покренуо купаћи костим, наша саговорница истиче да је од времена његовог изума, 20-их година прошлог века, купаћи костим остао кључан у начинима на које се презентује женско тело.

„С друге стране, купаћи костим је коначно омогућио женама равноправно учешће у пливању и слободном кретању уопште, посебно када се узме у обзир да су пре Првог светског рата, жене носиле вунене хаљине за купање, гомилу непрактичних крпа у којима не само да је било немогуће пливати, већ су због њих могле да се удаве”, каже Катарина Митровић.

Канонској слици женске лепоте допринела је и појава дуге, уз тело припијене сатенске хаљине.

– Део тог гламурозног имиџа је била и слика жене са упаљеном цигаретом. Пушење је у 19. веку било друштвено пожељно само за мушкарце а жене које пуше су припадале најнижим слојевима. Кампања дуванске индустрије утицала је на обликовање медијских ликова самосталних, модерних или „вамп” жена. На изложби ће бити представљен знатан број фотографија жена са цигаретом које се могу тумачити двојако: као својевољно потчињавање наметнутом моделу, или као слике њихове нове самосвести. Ово је само пример раскорака између принуде и слободе, које се чита у сликама жена између два рата, а које је исто тако индикативно и за савремено поимање жене – каже Катарина Митровић.

Изложба „Бити лепа” не представља скуп фотографија лепих жена по данашњим критеријумима, посебно не по мерилима политичко-естрадне елите. То су приватне фотографије које показују одређени однос жена према себи и себи као слици. Одабране су фотографије анонимних жена зато што су, како објашњава наша саговорница, оне визуелни доказ о томе како стварне особе, у свом реалном животу доживљавају идеализоване представе које пласирају медији.

– Све изложене фотографије су имале значајно место у историји женске визуелне културе на овим просторима. Као део културе сећања, оне су биле истовремено и важан инструмент у женским друштвеним интеракцијама. То су предмети који делују не само као слика, већ имају и своју специфичну материјалност, своје димензије и текстуру. Неке су рађене као „узвишени” предмет артифициране меморије, на дебљем картону и са декоративном ивицом, намењен рамљењу и излагању на зидовима салона. Друге су на танком папиру, малог формата. На полеђини носе писане трагове, сачуване посвете, често мале интимне записе, упућене члановима породице, вереницима, љубавницима, другарицама, или пак самима себи као подсетници на време, место или конотацију слике – објашњава Катарина Митровић.