Андрић као српска Шехерезада

После избора романа 20. века који је спровела „Нова француска ревија” поводом стогодишњице издавачке куће „Галимар”, одлучили смо да слична питања поставимо и нашим писцима, романсијерима:

1. Који роман најбоље представља 20. век у домаћој књижевности
2. Који роман најбоље дочарава исти век у светској књижевности
Њихов избор с кратким образложењима објављиваћемо у наредним бројевима Културног додатка.

Драган Великић
1. „Прољећа Ивана Галеба” Владана Деснице
2. „Берлин Александарплац“ Алфреда Деблина
Роман Владана Деснице је модеран филозофски роман у коме је реч о човеку 20. века, човеку самоће. Он је и стилски, као и романи Иве Андрића, одолео зубу времена.
Ово дело је савремени еп модерног града и слика период између два рата, у коме се осећају и последице завршеног рата и у исто време долазак нацизма, који јесте обележио, у негативном смислу, 20. век.

Љубица Арсић
1. „На Дрини ћуприја” Иве Андрића
2. „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова
Тежња романа 20. века да коментарише Историју, не само као одређено дешавање у времену и простору, већ као феномен са спрегом тајанствених сила на које човек не може да утиче и које његов живот чине трагичним, потпуно се остварује у овом Андрићевом роману. Употреба мита и предања модеран је јунговски поступак подсећања на колективни архетип. Андрић је српска Шехерезада која у себи спаја сан о древној лепоти приче са модерном заводљивошћу источњачког ероса, препуног музике и уздаха, и личне, узбудљиве приче гледане „одозго“, из божанске перспективе свезнајућег ока.

„Мајстор и Маргарита“ сажима велика књижевна искуства Гетеа, Достојевског, Ничеа, Гогоља, обухвативши варијације њихове потребе да објасне зло у модерном човеку огрезлом у материјално. Ђаволски кабаре Булгакова је визија модерног ријалити шоуа, бизарне забаве која у човеку буди оно ђаволско, у мрачним „вуненим” временима потказивања и логора. Нема романа у светској књижевности који је са таквом проницљивошћу „препоручио” поновно читање библијских тема.

Милисав Савић
1.„Кад су цветале тикве” Драгослава Михајловића
2. „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова
Михајловићеве „Тикве“ су савремена драма античког набоја смештена у периферијску урбану средину, минималистичке фактуре, испричана језиком завођења и прерушавања, пример субверзивног „црног писања” и оштра критика безбојне, украсно целофанске књижевности.
Булгаковљево дело је роман крајности у савршеном сагласју, прозни калеидоскоп у коме се мешају трагично и драматично, гротескно и лирско, комично и сатирично, реално и митско. Рукописи, ипак, не горе упркос томе што је 20. век сав пламтео у ломачама.

Мирослав Јосић Вишњић
1. „Код Хиперборејаца” Милоша Црњанског
2. „У трагању за ишчезлим временом“ Марсела Пруста
Књига Црњанског је књига која се појави једном у хиљаду година и коју нико не може поново написати. Она у себи носи дух романа, мемоара, путописа, памфлета, па чак и поезије.
Прустов роман читао сам у два превода. Тек у преводу Живојновића схватио сам какву књижевну снагу тај роман има. Трагање је велика прозна фреска, прави књижевни ћилим.

Горан Петровић
1. „Проклета авлија“ Иве Андрића
2. „Мртве душе“ Николаја Васиљевича Гогоља
Прошли век, па и почетак 21, најбоље одсликавају ова два романа, без обзира на то што је Гогољев написан средином 19. века. Избор је, наравно, могао бити другачији, али сам се одлучио за ова два романа не само зато што су сјајно написана, таквих је у светској књижевности вероватно стотинак, а у нашој књижевности можда десетак. Превагнули су сижеи, чак и сами наслови. Ми живимо у цивилизацији где нови Чичикови сакупљају наводно живе душе и ми живимо у друштву затворских правила. Укључите телевизор и бићете сведок тога да је човечанство разапето између ова два модела, да не кажем баш „формата“. Истина је, у међувремену има и реклама.