Весна Голдсворти: СОЛУНСКИ АНЂЕО

Шездесетих година ноћи су биле тихе.
Могла си да чујеш
Славуја у крошњи нечије кајсије
Са треће улице одавде,
Звук мајчиног тела које се окреће
Према отвореним вратима балкона,
Речи неког страног језика
Које је шапутала у сну,
Једног јединог комарца
Који ти бдије уз раме,
Равномерно ударање сопственог срца
Док откуцава као сонар
Из неких других дубина,
А онда врисак
Трансконтиненталних возова
Који пресецају долину реке
Припремајући се
За јутарњу експлозију
Егејске светлости.

II
С времена на време, понека композиција
С дрхтајем би се зауставила
Поред наших њива
Као да су је изненадиле
Уредне леје бораније
Чији су ситни скерлетни цветови
Блистали у ноћи
Као чаробне перле.

А онда би свици упаљених цигарета
Запловили полако према прозорима вагона
Њихов долазак најавило би
Тек кресање упаљача, или
Кратки бљесак шибице, као сјај звезде падалице
Која осветли на тренутак
Бледе месеце лица која гледају напоље
Према усамљеном реду жалосних врба.

Заклоњена од очију река је треперила на дну поља
Док су егзотична имена настављала да пулсирају
На белим таблицама
Прикованим за тешка врата:
Paris Gare de’l Est, Hamburg Altona, Москва, Wien.

III
Сливајући се кроз Београд
Као кроз левак
Према Истанбулу и Атини
Вене и артерије железничких пруга
Изгледале су као мапа изгубљеног и нађеног Нила,
Плодна делта на северу,
Белина Атине
Плаветнило Истанбула
Ретки цвет лотоса
Са стабљиком у мом крвотоку.

IV
У сну се понекад враћам у Солун
Где нисам била већ тридесет година.
Хиљаду деветсто осамдесете
Недуго после мог осамнаестог рођендана
Отац ме је одвео тамо возом
Да купим крзнени капут,
У погрешно време, на врхунцу лета.

Негде иза Митровице
Босонога девојчица
Прошетала се целом дужином композиције
Носеци у рукама
Букет божура
Црвених као крв.
Пупољци су били чврсти, затворени, нестварни –
Као тврде округле бомбоне
Које у Енглеској зову “ломи-вилице”,
Зелени сомот листова
Сакривен у мокрој новинској хартији.

Провирила је у сваки купе редом.
Није било јасно да ли продаје цвеће
Или тек тихо певуши за себе –
Не нагињи се кроз прозор –
На мелодију једне старе македонске песме.

Искочила је из воза када је успорио
Пред сам гранични прелаз
Испустивши свој букет, повлачећи за собом
Дуг, бисеран огртач од смеха
Бео, светлуцав,
Као низови њених млечних зуба.

V
Код Идоменија врућина нас је ударила
Песницом у мекој рукавици од антилопа
И кренула за нама до Солуна
Где су нас читаве улице крзнара
Чекале и тако ван сезоне,
Зец, лисица, самур, бели вук.

На крају сам изабрала бунду од нерца
Боје кестеновог меда,
Бог зна колико душа
Уштепаних у крзно
Које неће бити ношено
Више од једном-двапут током наредних година
И које у сећању живи углавном као родитељска спремност
Да угоди таштини свога младунчета.

Ускоро затим сам отишла за Енглеску где киша
Сурово и радо казни непотребан украс,
Али сам се и већ пре тога
Осећала врлије
Са мање шепурења
Као да сам рођена са протестантском љубављу
За црно и бело.

Схватила сам смисао ове куповине,
Или оно што сам мислила да је смисао.
Па ипак међу свим мојим гресима
Овај је и даље можда тако мали
Да се и данас чини једва вредан помена.

VI
Тог послеподнева смо отишли до гробља на Зејтинлику.
Шетали смо између чемпреса и војничких хумки;
Отац ми је причао о Виду и Крфу,
О солдатима које су сахрањивали на пучини
Иако никада нису видели море,
О тифусу, жутици, и маларији,
О опасним планинским прелазима
Кроз свеже намете албанског снега,
О привременим болницама и шкотским боличаркама,
Риђокосим добровољкама, коже као порцелан, као сами север.

Ја сам вртела велики, раскошни пакет, држећи га за машну од свиле,
Са зачуђујућом лакоћом,
Сањајући о снегу и леденим стазама,
О дубоким језерима смрзнутим у брезовим шумама,
О санкама у које је упрегнута тројка белих коња,
О гривама и сребрним прапорцима.
Никада нисам слушала шта прича,
Како то онда
Да се данас сећам сваке изговорене речи?

VII
Капут је стављен у нафталин а затим продат упола цене
Када сам отишла за Енглеску,
И када је постало јасно да се нећу вратити.
Оно чега се најбоље сећам
Јесте рано предвечерје у празном возу
На повратку из Солуна
Кроз најрујнији залазак
Који сам икада видела.

Крзно боје ћилибара разастрто преко мојих голих колена
Одсликавало је светлост умирућег сунца
Као да сам на санкама
У некој Тургењевљевој причи
У Петрограду или Баден Бадену,
Било где другде, само не у Македонији
На тридесет и шест степени
Чисте радости
Поседовања.

VIII
Облак у облику анђела
Са црвено осенченим слабинама,
Лебдео је поред нас као балон на узици
Као да је слушао шта мој отац прича
Упијајући низове његових реченица
Жедније него што сам ја то чинила
Док сам сањала испод покривача
У који је уложено шест месеци родитељских плата.

Недотакнут жеђу за раскошним стварима
Отац је говорио о Солуну
У Првом светском рату.
Други нисмо помињали,
Нити смо помишљали да ће се још један
Десити за нашег живота.

Никада нисам питала за разлог те тишине.
Много пре него што сам отишла за Енглеску
Разумела сам добро
Да би могла да се поднесе толика историја
Потребан је круг бистре плаве воде
Између тебе и ње,
Круг бистре плаве воде.

..........

О ауторки: Весна (Бјелогрлић) Голдсворти (1961. Београд) редовни је професор енглеске књижевности на Кингстонском универзитету у Лондону. Аутор је књига „Измишљање Руританије: Империјализам маште“ и „Чернобиљске јагоде“ и уредник едиције Светови писма која излази у Норичу. Њена прва збирка поезије под насловом “Солунски анђео”, из које представљамо ову песму у српском преводу ауторке, излази у новембру. Бави се темама сеоба, сећања и европских ратова, а недавно се нашла у ужем избору за међународну награду „Роберт Крошоу“ која се додељује у Кембриџу а носи име чувеног енглеског метафизичког песника из 17. Века.