Мајушни небодер

Необичним лукавством су угљеникове нанотубе натеране да расту усправно на силицијумским обландама (wafer). Поступак су осмислили истраживачи на Универзитету Пердју (САД), и он оличава велики корак у усавршавању сваковрсних електронских и бежичних справица, па и сензора (јављачи).

Сићушне цевчице наслагали су једне на друге, образујући интегрисана кола и остале састојке у сваком слоју. Поступак је назван наноелектроника која стреми у висину, што делом подсећа на небодере у грађевинарству само у лилипутанском свету.

Према речима професора Тимотија Фишера, који је руководио истраживањем, на истој површини можете сложити кудикамо више делова у више слојева, као у вишеспратницама. И да темељ остане непромењен, чак и мањи. Али, пре израде ма којег електронског саставног дела, мора се подробно проучити како да се наноцевчице усмеравају у жељеном смеру.

Најпре је начињен танак премаз од два алуминијумска слоја између којих је био танушан нанос гвожђа, користећи испаравање електронских зрака, уобичајени захват у полупроводничкој индустрији. Потом је изазвана оксидација метала, стручно звана анодизација, која наликује рђању: начињене су мајушне рупе у облику ваљка, филм је претворен у својеврсни шупљикави калуп од оксидоизованог алуминијума, дебљине стотинке људске власи.

У поступку је, наиме, искоришћено електрично поље да примора наношупљине да се поређају у правилним размацима наношупљине, због чега је алуминијум-диоксид (сећате се да је био изложен кисеонику) постао порозан.

Затим је гасовита мешавина водоника и метана протицала кроз малецке дупље, а помоћу микроталаса је течење другог гаса, богатог угљеником, прекидано. И шта се десило? Гвоздени слој се понашао као катализатор (подстрекач) подстичући наноцевчице од угљеника из метана да се у рупицама састављају и издижу у висину.

Из сваког мајушног удубљења изникла је по једна, као длака из коже, што је навело научнике да замисле да их убудуће обједине, претварајући их у електронске и сензорске направице. Наравно, једног дана биће то изводљиво.

Шупљине од 30 до 50 нанометара у пречнику су настајале за неколико секунди, а наноцевчице су до извесне дужине порасле за неколико минута. Народски речено: док удариш дланом о длан. Нанометар је милионити део милиметра, а то је као да сте нанизали један до другог десет атома.

Наноцевчице су откривене раних деведесетих прошлог века и већ су виђене у изради нових врста транзистора у кудикамо моћнијим и штедљивијим рачунарима од садашњих и веома танушних наножица у електронским колима. Достићи тај свеобећавајући циљ, међутим, изискује много година проучавања, нарочито спајања са осталим чиниоцима у струјном колоплету.

У огледима на Пердју универзитету коришћене су и с једним и с два зида (једна у другој), пречника једног нанометра, што је потврдило да су увијене од једног или два појединачна листића угљеникових атома. Предстојећа истраживања требало би да покажу у каквим условима се праве једне или друге, а први пут је убачен међуслој од гвожђа.

И сами учесници у несвакидашњем подухвату били су изненађени видевши како сићушне цевчице израстају из рупица бочним зидовима.