Први црнац у Белој кући

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Сидер хил“ – „брдо кедрова“ – отмено звучи, а тако и изгледа.

Налази се у данас не баш отменој југоисточној четврти Вашингтона, на левој обали реке Анакости, која се само нешто низводније улива у моћнији Потомак. Насеље је, као уосталом и цела Америка, урбанистички уређено, али се види да његови житељи припадају мање просперитетном слоју овдашњег радног народа, односно средње класе. Претежно су црнци.

Сидер хил је зелено, однеговано узвишење усред тог насеља, с кућом на врху која није претерано раскошна, али је отмена баш због свог положаја и парка око ње, па изгледа као да је пресађена из једног од многих вашингтонских „Дедиња“, насеља његове елите, у мање фини крај.

Изнутра је типичан дом добростојећег грађанина тог доба: у приземљу су салон, соба за примања, радна соба, трпезарија, кухиња и оставе. Електрике није било, па ни водовода (што значи ни купатила, чему, каже нам кустос, не могу да се начуде данашња деца, којој је довољно необично што нигде нема телевизора – али су зато испод сваког кревета ноћне посуде).

Њеног власника више нема, кућа је сада само збирка успомена на њега, музеј, подсетник на једно минуло време и несвакидашњег хероја тог времена.

То је спомен-дом Фредерика Дагласа, личности за коју се може рећи да је била Обама пре Барака Обаме. Није био први црнац, или, речено данашњим речником политичке коректности, Афроамериканац, који је живео у Белој кући, али јесте био први „обојени“ који је званично позван у Белу кућу.

(/slika2)Фредерик Даглас је рођен у држави Мериленд, као роб, 1817. или 1818, долазак робова на свет и одлазак са њега нису вођени у матичним књигама. Није доказано, али се основано претпоставља да му је отац био власник његове мајке, па је дакле и он био „имовина“ свог оца. Робовски статус је аутоматски стицан по мајци, оцу, наравно, није падало на памет да призна црно дете.

До својих седам година, када је умрла, мајку је, како ће касније написати у својој популарној аутобиографији, видео само неколико пута. Онда је дат, опет ка роб, једној породици у Балтимору, такође у Мериленду, где ће нова газдарица почети да га учи словима, да би напрасно прекинула кад је то открио газда, њен муж, и изгрдио је, са упозорењем да ће црног дечака описмењавање „обезвредити као роба“.

Даглас (то презиме узео је так касније) схватио је међутим да је знање слова нешто што је веома важно, па се описменио сам. До своје 20. године радио је на пољима (где је свакодневно бичеван), па онда у бродоградилишту (све што би тамо зарадио узимао је његов власник), да би 1838. успео да оствари свој наум: да побегне на север, где није било робова, и себе прогласи слободним човеком.

Онда је, готово случајно, открио свој ораторски таленат, а они који су га слушали, у њему препознали вођу. Населио се у предграђу Бостона, оженио, почео да пише, покренуо и свој лист, „Северну звезду“…

Пошто су по тада важећем уставном амандману, неробовласничке државе биле обавезне да одбегле робове враћају њиховим власницима у оним где је ропство било законито, Даглас је отпутовао на двогодишњу турнеју у Ирску и Британију, где је, како је забележио у својим мемоарима, био „третиран као човек“. У Америку се враћа, за сваки случај, преко Канаде, мада су новостечени британски пријатељи у међувремену сакупили око 700 долара којим су га законски „откупили“ од његовог власника.

Над Америку се у то време надвлаче облаци грађанског рата њеног технолошки и политички модернијег севера са конзервативнијим, робовласничким југом, рата који ће бити највећа политичка и морална прекретница Сједињених Америчких Држава. Даглас је тада већ најпознатији црнац у земљи, који држи ватрене говоре. У једном од најчувенијих, поводом Дана независности, 4. јула, прво је похвалио „очеве нације“ као „патриоте и хероје“, а онда, суровом логиком, доказао бесмисленост ропства и неједнакости, са главном поруком да „оно што је нехумано не може да буде божанско“.

На почетку је био оштар критичар Линколнове двосмислености према ропству, а у завршници грађанског рата Линколн га је позвао у Белу кућу и прогласио „пријатељем“. Даглас је био први црнац који је постао амерички амбасадор, добио је и звање америчког маршала… Укратко, у 19. веку постигао је нешто сасвим упоредиво са оним што је у 21. остварио Обама…

Наочит човек, разбарушене косе и бујне браде (на неким портретима упадљиво подсећа на Карла Маркса) у другој половини живота био је и те како свестан своје важности, а рекло би се донекле и у дилеми око свог идентитета. Кућа на Сидер хилу је у оно време била усред насеља белаца, на које је гледао заиста с висине. Јахао је белог коња, а на Капитол хил, на који се из куће пружа сјајан поглед, одлазио сопственим кочијама.

Кад му је умрла прва жена са којом је имао петоро деце, иако већ у позним годинама (66) оженио се белкињом. Била је из породице аболициониста, која је се, због удаје за бившег роба, одрекла. Бити против ропства, није подразумевало и бити за равноправност.

Фредерик Даглас је умро 1895, од срчаног удара, у овој кући, после повратка са једног састанка у Вашингтону, у радној соби, која је гледала на оближње брдо, границу са Мерилендом, свакодневним подсетником на детињство и ропство.

„Сидер хил“ је спомен-кућа још од 1903, а у државни регистар историјских места уврштена је указом председника Џона Кенедија, 1963.

Шта је поука приче о Фредерику Дагласу? Има их бар две: све је немогуће док не постане могуће и – све у своје време.

Доказ за то је Барак Обама.