Да ли ћемо купити авионе

Ако Војска Србије у односима са Америком и НАТО-ом иде испред званичне политике Србије, односно ако и америчка и српска страна тврде да су војни односи најбољи део укупних односа између Србије и САД, онда је сасвим јасно да војни односи између Србије и Русије каскају иза политичких односа између Београда и Москве. Зашто је то тако, је ли то последица персоналних симпатија, стратешке оријентације Војске Србије, или Војска може да каже и покаже оно што политика, заправо, још не жели да каже. Тек, од доласка на власт нових демократских снага у Београду војни односи између Србије и Русије релативно су скромни ако се пореде са војним односима с другим земљама. Начелник Генералштаба руских оружаних снага генерал Макаров прошле је јесени био у Београду, као први високи официр Русије у посети Србији од јесени 2000. године.

Војном естаблишменту Русије сигурно није драго да војни врх Србије стално наглашава војну сарадњу с НАТО-ом и истиче НАТО стандарде као најбоље у свету. Ти стандарди су у неким сегментима заиста и најбољи у свету, али у неким и нису. Фасцинација НАТО стандардима, без војног буџета неке просечно економски развијене НАТО земље, празна је прича. Ако пилоти у НАТО државама имају годишњи просечни налет од 140 до 180 сати, како ми то у Србији да постигнемо без већег издвајања за војску? Ако НАТО захтева да трећина укупног бројног стања копнене војске сваке чланице савеза мора бити у сталној борбеној готовости за моментални транспорт на било које кризно подручје, како ми то у Србији да постигнемо?

Да ли је неко упоредио стандарде руске војске и НАТО-а када су у питању оклопне и механизоване јединице? Колико времена треба механизованој бригади руске војске, а колико било којој механизованој бригади НАТО-а да се из маршевског поретка развију у борбени поредак? На колико дугачком фронту наступа оклопна дивизија руске армије, а где је ту рецимо 10. оклопна дивизија Бундесвера. Када те и неке друге параметре узмемо озбиљно у разматрање онда ћемо видети да та прича о најбољим стандардима на свету има и друго лице. Наивни ће поставити и питање како то да у ових десет година није било ни једне заједничке вежбе српске и руске војске? А имамо транспортне авионе који могу да „добаце“ до Русије. Једна вежбица симболике ради?

Наравно, српско-руска војна сарадња данас далеко је од славјанства и православља, она се заснива на јасним економским основама. Нама су Руси ремонтовали авионе Миг-29 и Ан-26 и ми смо то платили. Наши се официри школују на руским војним академијама и ми то плаћамо. Истовремено, један се руски официр школује у Београду, а наши војни кругови кажу да је то бесплатно. Војни кругови у Београду такође тврде да од Руса ништа војно нисмо добили бесплатно, а од Американаца и Кинеза јесмо.

Посета премије Русије Владимира Путина вероватно неће обухватити и комплекс војних односа између две државе. Заправо, немамо о чему ни да причамо. Оно што смо ремонтовали, ремонтовали смо, одлуку о куповини нових борбених авиона још нисмо ни донели, а избор новог авиона биће пре свега политичка, а не војна одлука Београда. Руси су сигурно заинтересовани да купимо њихов авион, видећемо какве услове нуде.