Нова црква у Ванкуверу

Од нашег специјалног извештача
ВАНКУВЕР, октобра – Велелепно здање нове цркве Светог архангела Михајла и Српског културног центра под једним кровом, можда и није највећа вредност коју је створила овдашња српска заједница. Много је значајнији и већи искорак што су се први пут Срби у Ванкуверу ујединили око једне значајне ствари, све време на њој радили заједнички и успут сакупили око 80 одсто потребних средстава за здање коме се данас диве и Канађани и Срби.

Архитекта Предраг Буца Владиковић, почасни конзул Србије, по чијој идеји је пројектован и изведен комплетан грађевински чин с несвакидашњим решењима, сматра да ће то допринети да се српски градитељи из Ванкувера, а овде је око 13.000 људи нашег порекла, упишу у историју исељеништва и оставе иза себе као и њихови преци светињу насталу из велике љубави и осећаја духовног самоодржања.

Резултат целе заједнице

– Све што смо постигли доказ је да као заједница можемо да се окупимо кад постоји здрава идеја и нормални људи који то воде – истиче Владиковић.

Повезани стакленом улицом, нагором, под једним кровом сместили су се  црква грађена у моравском стилу из 14. века и културни центар са свим одликама канадски модерног из 21. века.

– Срећан сам што сам у потпуности успео да преточим своје идеје у овакав објекат – задовољан је аутор, и истиче да је идеја о градњи нове цркве постојала одавно, али је прекретница била појава бившег председника Црквено-школске општине Миладина Гордића, човека захваљујући коме су Срби у Ванкуверу добили и место за молитве, али и простор где данас све врви од младости: под истим кровом је и школа и карате секција, вежба се фолклор...

За свој труд и прегор двојица најзаслужнијих Владиковић и Гордић добили су од патријарха Павла Орден Светог Саве.

– Најтеже је било када смо почели да копамо темеље, правимо зидове и стубове. Била је зима, почели смо негде у марту кад су ванкуверске кише, па застали, народ је почео да губи почетни ентузијазам, али смо пребродили. Било је проблема и кад је требало да изливамо куполу. Нисмо могли да нађемо овде мајсторе за то, па смо се сами организовали. Наши столари су направили дрвену куполу, калоту, на земљи, па смо је подигли на скеле и преко те калоте излили бетон. У Европи би то било сигурно једноставније, али је купола упркос свему испала величанствено – говори Владиковић.

Чека их, вели, осликавање комплетне цркве која је комплетно урађена од бетона, унутра пескареног због боље подлоге за фреске, а споља обложена каменим плочама за ту прилику добављеним из Онтарија. За овдашње прилике према којима се цркве граде од дрвета и метала, здање на Канадском путу у Ванкуверу делује још моћније.

Повратак младих Цркви

– Старије генерације овде биле су повезане вером, а наша деца су се помало одвојила од ње, јер се црква није прилагођавала омладини. Сада се црква пуни. Овде је изгубљеност највећи проблем – људи ако немају припадност, то је катастрофа. А сада и наши млади имају где да дођу и они то и чине са највећим задовољством. И мој син данас каже: "Идем у српску цркву". Много је доказа да смо направили нешто велико – вели наш саговорник.

После оваквог резултата Предраг Владиковић добио је понуду од митрополита црногорско-приморског Амфилохија да у Подгорици понови нешто слично, али његово професионално усмерење одавно је кренуло путевима високоградње, док је архитектура остала више као "посао за душу". Рођен је у Сомбору и одрастао покрај "Маракане" на Вождовцу. Жељан да окуша живот на западном крају света, стигао је пре 24 године без великих пословних амбиција, убрзо се показало да ће му живот у Ванкуверу бити врло успешан. Основао је после пет година сопствену компанију "National Forming Systems Inc", која је данас једна од водећих фирми у Америци у снабдевању високоградње оплатама. Његовим патентом посебне врсте оплате фирма је убрзо добила додатни замајац и данас ради и на Тајвану, Хавајима, у Дубаију... Било је озбиљних покушаја да производња таквих оплата крене и у Србији, предузети су почетни кораци, али се онда нешто догодило због чега је посао пропао, а наш саговорник о томе не жели да говори.

Везан је, вели, за Србију, у којој у просеку одлази на свака три месеца. Као почасни конзул Србије вољан је да заједно са неколицином утицајних пословних људи из Ванкувера изграђује чврсте и дугорочне споне Канаде и Србије, Ванкувера и Београда.