У одбрану Ричарда Холбрука

У складу са једном од оних малих поучних историјских случајности, дан након што је Ричард Холбрук преминуо, један од његових косовских штићеника је у извештају Савета Европе оптужен да је као шеф криминалне групе био укључен у кријумчарење дроге, секс-трафикинг, убиства политичких противника и вађење људских органа.

Неминовно је да ће се човек који се током своје каријере дуге неколико деценија бавио са више криза на разним континентима сматрати контроверзним, док ће историчари који се баве дипломатијом тек у наредним годинама оцењивати многе Холбрукове ставове и одлуке и расправљати о њима. Ова дебата је већ отпочела међу стручњацима о Балкану. Конкретно, сада је постало модерно кривити Холбрука за многе од актуелних проблема Босне и Херцеговине, наводно због тога што је споразум који је израдио с циљем окончавања грађанског рата у Босни – Дејтонски мировни споразум – довео до „етнификације” босанске политике.

Међутим, у том погледу, Холбрукови критичари апсолутно нису у праву.

Реалност босанске историје јесте да је одувек имала „етнификовано” друштво и политички поредак. У Босни отоманског доба су се, у зависности од нечијег етно-конфесионалног порекла, издавали прописи и забране о томе где и да ли нека група може да изгради храм, да ли ће се нечије сведочење на суду сматрати валидним или не, која боја одеће се смела носити, да ли се смело поседовати оружје или јахати коња у граду итд. У 19. веку у Босни су певачка друштва, позоришне групе, студентске организације, села, војне формације, градска насеља, па чак и комерцијалне банке, сви били подељени дуж етно-конфесионалних линија. Избори у Босни, почевши од оних који су се одржавали у доба Хабзбурговаца 1911. године, до оних одржаних под комунистима током 1990, те оних који се данас одржавају под окриљем НАТО-а, одувек су у суштини били етнички пописи.

Политичке функције и позиције у разним владама Босне и Херцеговине под свим овим режимима су увек строго следиле етничку ноту. Историјски гледано, економска стратификација босанског друштва по етничким линијама била је подједнако драматична: 1910. године, неких пет деценија након што је Абрахам Линколн издао Прокламацију о еманципацији, а цар Александар потпуно ослободио кметове, 90 одсто земљопоседника у Босни са најамницима који су обрађивали земљу били су муслимани (званично познати као Бошњаци), док су 90 одсто најамника били хришћани Хрвати или Срби.

За већину људи такав систем владавине личи више на апартхејд у Јужној Африци, амерички југ пре грађанског рата или Немачку 1934–1935, а не на хармонично мултикултурално друштво као што популарни прикази Босне сугеришу. Штавише, вероватно је случај да се само у нашој студији о Балкану тврди како историја није битна. Сваки научник који би покушао заступати став како су наследство ропства или Џим Кроу нерелевантни за разумевање расних проблема у САД данас, или да холокауст није битан за разумевање израелског става, био би исмејан, но у нашим дебатама о Балкану, проблеми региона се обично своде на злоћудни утицај неколико „етничких предузетника” током осамдесетих и деведесетих година прошлог века.

Да се „етнификација” босанског друштва догодила много пре него што се Ричард Холбрук појавио најочигледније је у регистрима о најинтимнијем односу међу људима – браку. Упркос миту о високом нивоу међуетничких бракова у БиХ, о којима се често пише у медијима, друштвена стварност је кроз историју била сасвим супротна. У 19. веку у Босни су мешовити бракови били потпуно нечувени. Чак 1988. године, 93 одсто Бошњака је било ожењено унутар своје етничке групе, док ни Хрвати и Срби нису били ништа склонији да се жене и удају изван својих етничких група. У херцеговачком граду Мостару, од 176 регистрованих бракова 2001, ниједан није био између Хрвата и Бошњака.

Стога је јасно да су критичари Холбрука и Дејтонског споразума потпуно погрешно схватили целу причу. Није Дејтонски споразум оно што је етнички поделило босанске политичаре и друштво; у стварности, подељена друштва и политика БиХ су резултирали Дејтоном.

Захваљујући Холбруку, у Дејтону је остварен огроман компромис који је сваком од народа у БиХ обезбедио њихове главне стратешке захтеве: Бошњаци су остварили историјски циљ да имају независну и јединствену Босну, док су Хрвати и Срби добили висок степен етничке самоуправе и лабаве везе са својим матичним државама у суседству. Штавише, Холбрук нити је измислио, нити наметнуо, формуле етничке поделе власти које су саставни део Дејтона; оне су у потпуности усклађене са вековном политичком културом и традицијом Балкана, и потпуно су компатибилне са сличним облицима мултиетничке демократије која се практикује у другим деловима света.

Заиста, већина проблема са којима се БиХ тренутно суочава нису због Дејтона, већ због тренутних напора да се створи унитарна, централизована држава, као и да се међународни актери убеде да укину права етничких заједница у БиХ на уставну и институционалну заштиту коју тренутно уживају. На пример, босански Хрвати су са правом огорчени због чињенице да је номинално хрватски члан државног председништва изабран без гласова 90 одсто хрватског бирачког тела у Босни, те да лидер бошњачке Социјалдемократске партије сада спречава да Хрват постане премијер земље, упркос чињеници да је према принципу ротације дошао ред на хрватског представника да буде на овој позицији.

Вреди запамтити да када је Слободан Милошевић покушао исто у мају 1991, тиме је закуцан један од последњих ексера у ковчег Југославије. Као што је сам Холбрук приметио у једном тренутку, „Босна је савезна држава. Треба да буде организована као федерална држава. Не можете имати унитарну владу, јер би земља поново запала у сукоб. И то је разлог због којег је Дејтонски споразум вероватно најуспешнији мировни споразум у свету у последњој генерацији, јер је признао реалност”.

У његову одбрану, Холбрук се вероватно са правом хвалио о Дејтону као најуспешнијем мировном споразуму последње генерације. Њиме је завршен рат који је трајао 43 месеца и отворен пут за оно што је вероватно најуспешнији програм повратка избеглица у историји – а да при томе ниједан амерички живот није изгубљен у непријатељској ватри. Да ли би дипломате које су надгледале рат у Ираку икада успеле остварити тако нешто.

Без обзира на то како ће историчари напослетку посматрати Холбрукову улогу у многим догађајима и кризама у које је био укључен, једна ствар би требало да буде јасна – напор који је уложио у преговоре о Дејтонском споразуму у јесен и зиму 1995. године најбоље је раздобље његове каријере. Само човек са одлучношћу и енергијом Ричарда Холбрука могао је да изведе невероватно тежак дипломатски подвиг контроле над супротстављеним интересима Вашингтона, Брисела, Москве, Загреба, Београда и босанских Хрвата, Муслимана и Срба како би се коначно ставила тачка на најтрагичнији сукоб у Европи у последњих педесет година. За то му треба дати признање које му и припада. (Аутор је помоћник директора Института Хариман на Универзитету Колумбија)

Гордон Н. Бардош

Текст је преузет са портала TransConflict Serbia