Русија не да гасовод

Русија не да свој гасовод!

То је, укратко, један од главних закључака сусрета руског премијера Владимира Путина и председавајућег Европске комисије Жозе Мануела Бароза, одржаног протекле недеље у Бриселу.

Мада је приликом, четвртог по реду, великог европско-руског сусрета (из Москве је у Брисел са Путином допутовало чак 11 министара) било речи о много тема које везују две стране, па и о онима које су наметнула најновија дешавања на афричком континенту, главна битка се водила управо око – гасовода.

Трговина и визе

Спорна је, наиме, намера Европљана да, у оквиру такозваног Трећег енергетског пакета ЕУ, забране компанијама произвођачима гаса да контролишу комплетан цевовод којим испоручују своје енергенте. Тачније, онај његов део који прелази преко „неруских“ територија. Путин је такву идеју глатко одбио, оценивши је као нескривени покушај „експропријације имовине ’Гаспрома’“. Сем тога, навео је руски премијер, убацивање посредника у ланац транспорта гаса од произвођача ка крајњем потрошачу неминовно ће утицати и на поскупљење овог енергента.

Важност састанка у Бриселу најбоље може да се сагледа кроз бројеве: Европска унија је у Русију 2009. извезла робу у вредности 65,6 милијарди долара, а увезла 115 милијарди, у чему енергенти заузимају 77,3 процента. Током прошле године чак 2,5 милиона Руса је затражило визу за улазак у земље шенгенске зоне, док је 1,5 милиона Европљана посетило Русију. Нема сумње да и све друго што се дешава између две стране, без обзира на то да ли је реч о политичким или економским односима, проистиче из наведених бројева.

А у игри су и: руски захтев за чланство у Светској трговинској организацији, изградња два гасовода, „Северни ток” и „Јужни ток”, планови за модернизацију и прикључење светским иновативним процесима, вечита спорења око (не)поштовања људских права у највећој земљи на свету, односи са НАТО-ом, додатно оптерећени плановима САД о изградњи противракетног штита...

У таквом склопу жеља и могућности Русија се одлучила за прагматичну спољну политику, базирану више на билатералним него на мултилатералним контактима. Не чуди стога што су односи Москве са Берлином, Паризом, Римом... далеко уравнотеженији него са Европском унијом као целином, што је могло да се види и у Бриселу. Много различитији није ни приступ у сарадњи са истим партнерима као чланицама западне војне алијансе.

Москва не скрива неповерење према глобалној политици Запада. Премијер Путин није пропустио прилику да у Бриселу подсети како су лидери афричких земаља, чија је вишедеценијска владавина у безнађе бацила милионе Арапа, сво то време имали безрезервну подршку управо из западних престоница. Последица: Европа би због свега поменутог могла да остане без енергената са Блиског истока и са севера Африке. А тиме још зависнија од руског гаса и руске нафте.

Са друге стране, исламски фактор који на својеврстан начин везује афричке догађаје не погађа на исти начин ЕУ и Русију. У Европи муслимани су, углавном, дођоши, људи које је тамо одвела потреба да себи обезбеде бољи живот. У Русији они су – староседеоци. Са свим што из тога произлази: право на сопствену веру, идентитет, право на суживот са припадницима осталих народа и конфесија који су током векова стварали Русију такву каква је, и стварају је и данас. У Русији „мултикултуралност” није „пропала” као у Британији или Немачкој. У Русији је „мултикултуралност” – фактичко стање које има своју цену.

Како наплатити – „да”

Европљани и Руси су неминовно упућени једни на друге. Тако учи и историја. Потребно је из те чињенице извући што већу корист, по могућности на дужи рок. У том смислу Европа мора да рачуна на Русију такву каква је – са великим природним богатством и, истовремено, са великим потребама. У ситуацији када, због политичког хаоса у земљама које су традиционални европски снабдевачи нафтом, цене енергената нагло расту, тражити да се једном административном мером (експропријацијом дела гасовода) терет европских трошкова претовари на леђа руских дистрибутера сигурно није могло да наиђе на повољну реакцију у Москви.

По свој прилици, обе стране ће у једном тренутку морати да „спусте лопту“. Као што рекосмо, Русија тражи подршку да и коначно постане чланица Светске трговинске организације. Са друге стране, Европљани свој (фактички већ дати) пристанак сада намеравају добро да наплате. Изградња два гасовода – „Северног тока” и „Јужног тока” – који пролазе кроз више европских држава, укључујући и неке чланице ЕУ, чини се, погодна је монета за разрачунавање у том смислу. Да ли ће тако и бити – видећемо ускоро.