У Ираку нови Балкан

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 23. октобра – Не желимо репризу Балкана у Ираку – поручила је администрација Џорџа Буша у реаговању на учестале овдашње захтеве да се та блискоисточна земља, захваћена разним врстама ратова, подели по верској и националној основи. Територијално комадање створило би "запаљиву ситуацију у целом региону" – изјавио је Тони Сноу, портпарол Беле куће, одговарајући на питање новинара.

Наговештавајући да би Ирак могао да постане буре барута на већ пламтећем Блиском истоку, Вашингтон одбацује не само позиве да се тамошњи "секташки сукоби" смире дезинтеграцијом земље, него посредно признаје и да се изјаловљују његове прокламације да је инвазијом ту државу начинио "расадником стабилности и демократије". Јер, уместо модернизације, она постаје нови симбол дуге конфронтације и преливања стратешке напетости и изван њених граница.

На конференцији за новинаре Сноу је прошлог петка признао да руководство САД разматра и могућност поделе Ирака, али да је тај приступ тек "резервни" јер се "не жели репризирање Балкана". Неприхватање "цепкања" образложио је могућношћу да се ионако тешка ситуација погорша јер би се "на шиитском југу повећао притисак Ирана (где је од 1979. устоличена шиитска теократија), док би сунити у средишњем делу остали без прихода од нафте које само у њиховом делу нема, а одвајање курдског севера би повећало зебње Турске и Сирије од стварања великог Курдистана".

Драматично погоршање ситуације у Ираку захтева да Америка коригује досадашњи приступ тамо – слажу се готово сви овдашњи стратези. За варијанту поделе, илити "балканизације Ирака", управо се заложило и двоје сенатора владајућих републиканаца Рик Санторум и Кеј Бејли Хачисон уз опаску да је "Балкан сада безбеднији од Ирака".

Бела кућа инсистира, међутим, на очувању територијалног интегритета Ирака, макар му федерализацијом био подељен суверенитет на три аутономије широких овлашћења.  

Ирачки парламент, са шиитском и курдском већином, пре десетак дана је усвојио нацрт за стварање три аутономије, упркос противљењу сунита чија је власт, заједно са Садамом Хусеином, свргнута инвазијом. Већ то је изазвало велико узнемирење на "врло шареном" Блиском истоку – извештава "Чикаго трибјун".

Почне ли подела Ирака, "само Бог зна где ће јој бити крај" – преноси лист изјаву аналитичара Лабиба Камхавија, из Јордана, забринутог посебно због израелско-палестинских разграничавања и обрачунавања. Страхује се, даље, да би у сепарације могли да крену – "сунити на северу вахабитске Саудијске Арабије, шиити, Друзи и хришћани у Либану, Курди у Турској, Сирији и Ирану, Алавити у Сирији"…

Због "пројекта федерализације Ирака" узнемирење је показао и сиријски председник Башир ал Асад. У интервјуу "Шпиглу" он је нагласио да тај курс може да дестабилизује цео регион, па је као поређење понудио да се "замисли покидана огрлица с које се сви бисери разлећу по тлу". Свака земља тамо, по њему, има "тачку пуцања" и кад кидање почне оно се шири на све стране. На Блиском истоку, упозорио је, то би било "још много горе него приликом нестанка Совјетског Савеза".

Извештава се, такође, да се већ осећа "домино ефекат". Ал каида је у сунитском делу Ирака прогласила своју исламску државу. Саудијска Арабија планира изградњу 900 километара специфичне баријере на пустињској граници према Ираку а најављује и свој "одговор на иранско мешање у Ираку".

Постоји опасност да се "репризира и својевремени ирачко-ирански рат (1980–1988), али тако да се овога пута сукобе арапске земље и Иран око онога што преостане од Ирака" – упозорава Џоуст Хилтерман из Међународне кризне групе.

Спољна политика Вашингтона која инсистира на тези да је сваки случај посебан (што се помиње и за Космет) и да не утиче на друге сличне ситуације, доживљава при том све већа практична оспоравања. "Изузеци" су постали правило и повезали се у непрекинути ланац криза: израелско-палестински сукоб, либанско страдање, амерички доживљај Ирана и Сирије као регионалних реметилачких фактора, пакистанско-индијско натезање уз нуклеарне арсенале, јачање акција свргнутих талибана у Авганистану, а све то – уз највећи ангажман америчке војске после Вијетнамског рата…

Поређења с Балканом могла би при том да узму и други смер од употребљеног у овдашњој реторици која изражава страховања од његовог "репризирања на Блиском истоку". Па да се, на пример, постави питање – неће ли лоша решења за проблеме Балкана представљати репризу неуспеха на Блиском истоку, не ратом већ продуженим несређеним стањем?

Права прилика је, рекло би се, за оригиналност: да Балкан постане изузетак по – делотворним компромисима. Без губитника какви се непрекидно, и изнутра и споља, нижу на "проширеном Блиском истоку".