Са чипом или без чипа

Електронске евиденције су све чешћа појава у урбаним просторима. Оне могу бити израз тежње да се формира једна аутоматизована структура која без сагласности грађана врши надзор над њиховим кретањем и доношењем разних одлука. С тим што је релативна чињеница када се каже ,,без сагласности”, јер пристали смо на документа која садрже чипове и технологије које нас идентификују у најразличитијим ситуацијама. Можда и невољно пристајемо на електронску идентификацију али приморани смо да поседујемо разна документа. Лична карта као примарни документ, са чипом или без чипа, данас је (још увек) резултат појединачне одлуке грађана, док су скоро сви секундарни документи ултимативно наметнути. То нас доводи у ситуацију да пристанемо на ,,чипове” или да одустанемо од пасоша, управљања аутомобилом и здравственог осигурања. На који начин обичном човеку ова скупа чипизација повећава квалитет живота? Чак и често спомињана привилегија ,,администрација без редова”, слабо се примењује. Долазимо до закључка да од система електронских евиденција користи имају само власт и бирократски сервиси.

Практична будућност евиденција само је наизглед у једном обједињеном документу који обухвата све поменуте. Једини проблем је губитак слободе и стварање једног глобалног ,,електронског гулага” који на нас мотри током 24 сата. Прекомерна идентификација у свакодневном животу директан је атак на достојанство личности и право на приватност као основно људско право.

Подршка електронским документима су базе података о грађанима које ,,памте” наше дневне активности. За сада, на појединачном нивоу имамо евиденције пореских обвезника, здравствених осигураника, матичне књиге и разне друге мање или више осетљиве евиденције. Усаглашавањем активности тј. укрштањем разноразних докумената и база података отвара се могућност профилисања на основу најразличитијих критеријума – социјалних, здравствених, политичких..., а обједињени ,,папир” ће бити недостајућа веза за ,,освежавање” података на дневном нивоу. Такође, такав документ пружа могућност дискриминације по свим могућим критеријумима у потпуно аутоматском – роботском систему ван свих етичких и хуманих норми. С проблемом системске дискриминације и данас се суочавамо, а његова моћ ће се умножавати до неслућених граница.

С обзиром на могућност избора основног документа, личне карте, без чипа, закључујемо да иста могућност треба да постоји и у случају секундарних докумената, и за то нема препреке. Важећа директива ЕУ (2006/126/EEC) не намеће чип већ националним законодавствима препушта одлуку. У том правцу имамо и вредна искуства развијених земаља које одбацују биометријске концепте у документима као непожељне. Од 11. септембра 2001. до данас имамо и практичне студије које говоре супротно од антитерористичких стратегија које су у вези са масовном аутоматском идентификацијом и надзором.

Приватност грађана у савременом свету постаје питање слободе живљења. Навика да свој дигитални траг немарно остављамо за собом није ништа ново; многи ни не размишљају много о томе. Личне податке нам узимају свакодневно, фотокопирају наше личне карте, а често нас пописују и класификују уз нашу сагласност. Свест грађана о личној приватности је на ниском нивоу, а одговорност институција које прикупљају и обрађују податке постоји у ретким случајевима, на шта и званичници упозоравају. Када сагледамо проблем можемо закључити следеће: мотивисати човека да се бори за своју приватност је изазов модерног друштва.

Огроман потенцијал је у медијима који могу публиковати ријалити забаву или вратити традиционалне вредности на сцену, о чему се говорило и на недавном научно скупу одржаном у организацији Покрета за електронску приватност.

Председник Покрета за електронску приватност