Sa čipom ili bez čipa

Elektronske evidencije su sve češća pojava u urbanim prostorima. One mogu biti izraz težnje da se formira jedna automatizovana struktura koja bez saglasnosti građana vrši nadzor nad njihovim kretanjem i donošenjem raznih odluka. S tim što je relativna činjenica kada se kaže ,,bez saglasnosti”, jer pristali smo na dokumenta koja sadrže čipove i tehnologije koje nas identifikuju u najrazličitijim situacijama. Možda i nevoljno pristajemo na elektronsku identifikaciju ali primorani smo da posedujemo razna dokumenta. Lična karta kao primarni dokument, sa čipom ili bez čipa, danas je (još uvek) rezultat pojedinačne odluke građana, dok su skoro svi sekundarni dokumenti ultimativno nametnuti. To nas dovodi u situaciju da pristanemo na ,,čipove” ili da odustanemo od pasoša, upravljanja automobilom i zdravstvenog osiguranja. Na koji način običnom čoveku ova skupa čipizacija povećava kvalitet života? Čak i često spominjana privilegija ,,administracija bez redova”, slabo se primenjuje. Dolazimo do zaključka da od sistema elektronskih evidencija koristi imaju samo vlast i birokratski servisi.

Praktična budućnost evidencija samo je naizgled u jednom objedinjenom dokumentu koji obuhvata sve pomenute. Jedini problem je gubitak slobode i stvaranje jednog globalnog ,,elektronskog gulaga” koji na nas motri tokom 24 sata. Prekomerna identifikacija u svakodnevnom životu direktan je atak na dostojanstvo ličnosti i pravo na privatnost kao osnovno ljudsko pravo.

Podrška elektronskim dokumentima su baze podataka o građanima koje ,,pamte” naše dnevne aktivnosti. Za sada, na pojedinačnom nivou imamo evidencije poreskih obveznika, zdravstvenih osiguranika, matične knjige i razne druge manje ili više osetljive evidencije. Usaglašavanjem aktivnosti tj. ukrštanjem raznoraznih dokumenata i baza podataka otvara se mogućnost profilisanja na osnovu najrazličitijih kriterijuma – socijalnih, zdravstvenih, političkih..., a objedinjeni ,,papir” će biti nedostajuća veza za ,,osvežavanje” podataka na dnevnom nivou. Takođe, takav dokument pruža mogućnost diskriminacije po svim mogućim kriterijumima u potpuno automatskom – robotskom sistemu van svih etičkih i humanih normi. S problemom sistemske diskriminacije i danas se suočavamo, a njegova moć će se umnožavati do neslućenih granica.

S obzirom na mogućnost izbora osnovnog dokumenta, lične karte, bez čipa, zaključujemo da ista mogućnost treba da postoji i u slučaju sekundarnih dokumenata, i za to nema prepreke. Važeća direktiva EU (2006/126/EEC) ne nameće čip već nacionalnim zakonodavstvima prepušta odluku. U tom pravcu imamo i vredna iskustva razvijenih zemalja koje odbacuju biometrijske koncepte u dokumentima kao nepoželjne. Od 11. septembra 2001. do danas imamo i praktične studije koje govore suprotno od antiterorističkih strategija koje su u vezi sa masovnom automatskom identifikacijom i nadzorom.

Privatnost građana u savremenom svetu postaje pitanje slobode življenja. Navika da svoj digitalni trag nemarno ostavljamo za sobom nije ništa novo; mnogi ni ne razmišljaju mnogo o tome. Lične podatke nam uzimaju svakodnevno, fotokopiraju naše lične karte, a često nas popisuju i klasifikuju uz našu saglasnost. Svest građana o ličnoj privatnosti je na niskom nivou, a odgovornost institucija koje prikupljaju i obrađuju podatke postoji u retkim slučajevima, na šta i zvaničnici upozoravaju. Kada sagledamo problem možemo zaključiti sledeće: motivisati čoveka da se bori za svoju privatnost je izazov modernog društva.

Ogroman potencijal je u medijima koji mogu publikovati rijaliti zabavu ili vratiti tradicionalne vrednosti na scenu, o čemu se govorilo i na nedavnom naučno skupu održanom u organizaciji Pokreta za elektronsku privatnost.

Predsednik Pokreta za elektronsku privatnost