Природа оксиморонске владавине

Пронија је давање државне земље, заједно са сељацима који на тој земљи раде и живе, као награде за учињене услуге, или као капаре за неке будуће услуге. Пронијарски систем настаје у Византији у првом веку другог миленијума, касније захвата и земље Немањића, а обнавља се у Србији у првом веку трећег миленијума.

Кварење модерне демократије је у вези са партократским тенденцијама. У простом рачуну политичке постмодерне доминира самеравање аутократија и партократских либералних демократија. Предност се даје владавини која у већој мери пружа шансе за обуздавање волунтаризма, а то јесте поменута оксиморонска владавина (немогућа смеша партократије, либерализма и демократије). Прагматични друштвени истраживачи, у својим продемократским теоријама, постулирају једноставну претпоставку: разноразне аутократије су мање-више једино под контролом божанске или сличне силе, док је у партократско-либерално-демократској владавини контрола и обуздавање волунтарне наспрам институционалне моћи у рукама неколицине моћника. Боље је да је владавина продукт компромиса неколицине адвоката најмоћнијих интереса него да је продукт самовоље једног монарха или диктатора. Боља владавина (али не и добра владавина којој нико не тежи осим подјармљених и понижених) зависи од баланса моћи у овој особеној охлократији (владавини најлошијих). – У крајњој линији није битно што врховни моћници своју владавину виде као аристократију (коалиција елита), а објављују је као либералну и парламентарну демократију. Битно је, међутим, што доминантни светски истраживачи некритички интерпретирају такво стање ствари, водећи се логиком да је боље и грам демократије него да је уопште нема. Отуда је у данашњем свету, друштвена наука много мање критична према системима владавине него она од пре 150 или пре 100 година. За модерну друштвену науку охлократски карактер модерне аристократије је недодирљив а тиме и неупитан! Капитализам је у социолошким и политиколошким наукама, удаљеним од сваке идеолошке неутралности, дефинитивно остварио комунистичко једноумље.

Партије, тј. партијске вође, у модерним демократијама, држе у рукама извршну власт и то нико и нигде не спори, па ни у оним земљама које себе виде као божанску еманацију демократије. У крајњој линији то и јесте један од темељних принципа парламентарне демократије. Међутим, партије, тј. партијске вође, у модерним демократијама, у рукама држе и законодавну власт. Судска власт је мање или више независна, ретко где потпуно независна. Како је то код нас – недавно смо видели, а и сада гледамо. При том, у свему овоме, треба стално имати на уму да иако подела власти не гарантује демократију, без поделе власти нема демократије!

Модерне демократије су порозне за утицај економских моћника; политичка и економска моћ се међусобно држе и у оним земљама које себе виде као оличења демократије, а недавно смо на светском нивоу видели пружену (прилично видљиву) руку политичке моћи неким дављеницима из света економије... Код нас је то нешто друкчије. Политичка моћ, пронијарски структурисана, у својим рукама држи велики део економије, а понизно кокетира са остатком.

Институције, тај модерни медијатор политичке и сваке друге моћи у данашњем свету, у земљама оксиморонске владавине имају прецизно дефинисана (руководећа) места која припадају политичкој моћи, сва остала места су по правилу подложна меритократским принципима. У нас су институције, као и све друго, додељене пронијарима, тј. партијским феудалцима. Партије аминују свако радно место, а ако се и уважава нека мериторност онда је то у оквиру дате партијске припадности кандидата. При овако ретком ресурсу као што је то радно место, и запошљавање на радном месту „баба сере” подложно је партијским критеријумима, а камоли које друго. У таквим условима избори су за наше политичке партије својеврсна „куповина на одложено” – оне купују гласове, а плаћају радним местима, функцијама и другим бенефитима након освајања (дела) власти.

Домаћа партократија у својим рукама држи извршну и законодавну власт (парламент), а судску (ипак) делимично. Домаћа партократија у својим рукама има готово све друштвене установе и знатан део привреде. Када је све то набројано (и много тога ненабројаног) у њиховим рукама, илузија је да и ми нисмо у тим рукама. Нама чак ни међу силним изборним обећањима не нуде стање без партократије, а неке партије евентуално кажу да ће се борити против последица своје владавине (нпр. против корупције).

Партократија је светски феномен. Ретко јој се која земља успешно одупире, али неке барем томе теже. У нас је партократија апсолутно раширена и несумњиво доминантна. Тај феномен више препознају жртве партократије него друштвене науке које окрећу главу на другу страну. У свету, па и овде.

социолог