Нема консензуса

Иако су статистички резултати за јануар тек делимично познати, нисмо остали без теме којом би се МАТ бавио у овом броју – догодио се гламурозни „Копаоник бизнис форум 2011”, са „консензусом око новог развојног модела”. Од три споменута модела, „консензус” се односи на онај чији су аутори председник Савеза економиста Србије и два привредника. Није познато да иза тог модела стоји нека студија, изгледа да постоји само писмо председнику и палијативни захтеви о широј лепези, о новим циљевима монетарне политике (ниске камате, стабилан курс, подршка ликвидности...), како би се обезбедили захтеви о расту производње за извоз, пре свега у индустрији, енергетици, пољопривреди. „Модел”, каже се, „све проблеме посматра из пословне перспективе”, дакле, са микронивоа – ваљда за разлику од модела стручњака из ФРЕН-а и МАТ-а, који се држи само макроекономског окружења привредних субјеката и због тога, као, не води рачуна о реалним проблемима са којима су привредници суочени.

Међутим, наш „Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011–2010” приказан је у књизи од преко 370 страна и, осим делова о (алтернативним) макроекономским пројекцијама и о макроекономским политикама и реформи јавног сектора, садржи и релевантне микроекономске одељке о реструктурисању, извозној оријентацији привреде (реиндустријализација, развој пољопривреде, електронске комуникације и информационо друштво, повећање извоза засновано на повећању конкурентности) и о инфраструктурним приоритетима. На крају је дата и матрица активности за реализацију ових модела. Макроекономски оквир дефинише макроекономске политике и њихове међузависности којима се стварају услови за развој и међусобно такмичење привредних субјеката на тржишту. Он пројектује и (алтернативне) квантитативне циљеве и односе међу њима, полазећи од њихове међузависности, приоритета и од могућности за обезбеђивање капитала за улагање у развој конкурентне привреде, те од успостављања екстерне и унутрашње равнотеже на тржишту. Макроекономско разматрање (као, уосталом, и микроекономско) мора да искључи стратегије појединачних, небитно колико великих, предузећа или њихових група. Јавни интерес насупрот приватном!

Шта значи „монетарна политика у служби привреде”? Суштина тог предлога је захтев да НБС, повећаном понудом новца, учествује у решавању проблема неликвидности у целини, тако што ће помоћи велике инвеститоре који сада не измирују обавезе према банкама и својим добављачима. Мала и средња предузећа доведена су у тежак положај и стање неликвидности најчешће зато што њихови велики купци нису могли или нису хтели да измире доспеле обавезе. У тој функцији је и захтев за стабилним девизним курсом – недостајући обртни капитал би се тако надокнадио на рачун девизних резерви и девизне штедње – па докле издрже. Потеже се аргумент како су проширивању листе циљева монетарне политике прибегле и неке развијене економије да би амортизовале ефекте кризе. Са тим аргументом наши предлагачи су закаснили: прво, сада се у свету наговештавају негативни ефекти таквог модела монетарне политике (инфлација је поново и светски проблем) и он се полако напушта; друго, алтернативни модел за обезбеђивање ликвидности (којим се још и отварају врата конкуренцији, бољем асортиману и нижим ценама) јесте продаја „Максија” (заједно са дугом) реномираној „Делез групи”, која је бацила у засенак уобичајене резултате са Копаоника.

На крају, не постоји „нагодба” између инфлације, са једне, и привредног раста (и незапослености), са друге стране. Инсистирање на ниској инфлацији као доминантном циљу економске политике није у колизији са осталим циљевима економске политике. Не треба изнова да се креће од почетка и да се доводе у питање циљеви и оквир монетарне политике НБС, пошто би удаљавање од оријентације ка стабилним ценама отворило простор за различите интерпретације улоге НБС и, врло вероватно, за неодговорну монетарну политику, макроекономску нестабилност и угрожавање привредног раста и развоја.

Аутор је уредник часописа „Месечне анализе и трендови” (МАТ)