Атентат на утакмицу

Прекид утакмице је, у спортском смислу, најгоре што може да се догоди. Звездини навијачи су у суботу на то приморали судију и – не добише ни једну једину реч прекора!?

Дежурно објашњење одавно постоји: нема фудбала без публике. Али, то је чиста демагогија. Када се појавио фудбал није имао ни гледаоце, а камоли навијаче. Временом је стекао присталице и од обичних пољана с пободеним дирецима као стативама стигао је до данашњих стадиона – архитектонских знаменитости савремених метропола.

Дакле, фудбала има без публике, јер да је другачије, на основу посете на нашим утакмицама, он би код нас могао да се укине. Међутим, за постојање публике и навијача неопходан је фудбал, јер ако њега нема онда нити има шта да се гледа, нити за кога да се навија.

То што се није играло „само” неколико минута нипошто не може да ублажи осуду. Поводу (обележавање годишњице клуба) нема шта да замери, али правом разлогу (самоистицање навијача) – мора.

Због „слављеничког дима” се видљивост на игралишту толико смањила да је лопта морала да стане док се он не разиђе. Приређивачи тог „спектакла” добро су знали до чега ће њихова „прослава” да доведе, јер у руковању пиротехничким средствима имају толико искуства да о томе могу да држе предавања.

Тиме су показали да они нису ту због фудбала, утакмице или Црвене звезде, него да је обрнуто. Нека, онда, закажу, али кад се не игра, свој „спектакл”, па нека их гледа ко хоће. Можда би тада могли и улазнице да наплаћују.  

Прекид утакмице је атентат на њу. Овог пута је извршен „играчком”, али, међу разним порукама са „севера” (од опомене играчима Црвене звезде да се не поигравају њеном славом до подршке Драгану Џајићу коме је суђење у току) најснажнија је она која није исписана, а може овако да се схвати: „можемо да прекинемо утакмицу кад год нам се прохте”. А то је већ својеврсно буре барута, које може да разнесе и сам „север”, и навијаче уопште, и Црвену звезду, и наш фудбал.

И. Цветковић