Три дефиниције Србије

Тема промене Устава отворена је у нашој стручној и политичкој јавности пре тачно десет година, уставним преднацртом професора Миодрага Јовичића. Данас се, међутим, констатује да се устав доноси без одговарајуће расправе и могућности грађана да утичу на садржину самог предлога. Истина, у протеклом периоду настало је више од десет преднацрта и скица истакнутих стручњака, експертских група и политичких странака, а израђена су и два формална нацрта: републичке владе, 2004, и председника Републике, 2005. Ипак, ништа од тога не може да засени чињеницу да су се грађани могли упознати с предложеним текстом тек пошто је референдум био расписан. Зато је од пресудног значаја сагледати садржину изнетог документа и бити свестан последица његовог потврђивања или непотврђивања. Износимо, у ту сврху, упоредни приказ важећег и предложеног устава, указујући на најважније промене до којих би довело његово проглашење.

Компромисно дефинисање државе. Преамбула Устава од 1990. године предвиђа да грађани Србије доносе устав, а Република Србија је првим чланом уставног текста одређена као демократска држава свих грађана који у њој живе. Овај универзалистички, републикански концепт носиоца суверене власти који је претпоставка модерне и неутралне државе додатно је потврђен уставном нормом према којој сувереност припада свим грађанима Републике Србије.

У Предлогу устава се, пак, преплићу три различите дефиниције Републике Србије: као заједнице засноване на универзалним моралним принципима, ексклузивном етничком пореклу и политици признања различитости. Либералнодемократско одређење државе као заједнице правно једнаких и слободних индивидуа изражено је већ у преамбули предложеног текста која сугерише да грађани доносе устав, што се у начелима допуњује одредбом по којој су носиоци суверености грађани. Ово модерно поимање нације, окупљене око заједничких вредности, као што су владавина права и социјална правда, грађанска демократија и европски принципи, додатно је потврђено богатим корпусом људских права који омогућава сваком појединцу да буде пуноправни и одговорни учесник у вршењу суверене власти.

Ипак, предочени принцип једнаке слободе за све није до краја изведен, јер се Србија, према предложеном тексту, темељи и у заједници порекла. О предмодерном карактеру Предлога, у том смислу, сведочи већ први члан који Републику Србију дефинише као "државу српског народа и свих грађана који у њој живе", чиме се макар и симболички успоставља хијерархијски однос између српског народа и других који ту живе. Поистовећивање Србије с њеном већинском етничком популацијом присутно је и у уставном начелу које предвиђа да Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству с матичном државом.

Коначно, Предлогом се Србија утемељује и као постмодерна заједница која уставно вреднује свој културни и социјални плурализам. Полазна претпоставка овог схватања државе јесте да за пуно уживање слободе није довољно гарантовати индивидуална права и одговарајуће процедуре, већ је неопходно препознати и правно признати етничке, верске, језичке и друге идентитете својих грађана. Отуд се већ у преамбули истиче равноправност свих грађана и етничких заједница, а у начелима јемчи посебна заштита националних мањина ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета.

Присуство овако различитих концепција дефинисања државе речито говори о томе да је на делу, како би Карл Шмит рекао, дилаторни или фасадни компромис који само одлаже доношење коначне одлуке. Он не трага за решењем актуелног проблема, већ се исцрпљује у изналажењу формуле која би, захваљујући свом вишесмисленом изражавању, требало да задовољи све контрадикторне захтеве.

Напредак у гарантовању људских и мањинских права. Кад је реч о основним начелима гарантовања људских и мањинских права, у Предлогу устава се уочава напредак у односу на важећи Устав, али и неприхватљиво заостајање за Повељом СЦГ о људским и мањинским правима и грађанским слободама. Предлог полази од тога да се људска и мањинска права непосредно примењују, било да су предвиђена самим текстом устава, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом. Од посебног значаја је и то што Предлог налаже у ком духу треба тумачити одредбе о правима и, између осталог, наводи поштовање праксе међународних институција. Повељу је требало следити и када је реч о нормирању изричите забране злоупотребе права будући да она само преузима одговарајућу одредбу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У вези с посебним људским правима, Предлог доноси листу која је исцрпнија како од оне коју налазимо у Уставу, тако и оне садржане у Повељи. У односу на шеснаест година стар Устав, укида се смртна казна, забрањује клонирање људских бића, трговина људима и сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају, забрањују се тајна и паравојна удружења, признаје приговор савести, право на приступ подацима у поседу државних органа и др. Каталог права припадника националних мањина, садржан у Предлогу, углавном је преузет из Повеље која и сама, мада не увек доследно, прати оквирну конвенцију за заштиту националних мањина Савета Европе.

Асистент на предмету уставно право на Правом факултету Универзитета у Београду