Tri definicije Srbije

Tema promene Ustava otvorena je u našoj stručnoj i političkoj javnosti pre tačno deset godina, ustavnim prednacrtom profesora Miodraga Jovičića. Danas se, međutim, konstatuje da se ustav donosi bez odgovarajuće rasprave i mogućnosti građana da utiču na sadržinu samog predloga. Istina, u proteklom periodu nastalo je više od deset prednacrta i skica istaknutih stručnjaka, ekspertskih grupa i političkih stranaka, a izrađena su i dva formalna nacrta: republičke vlade, 2004, i predsednika Republike, 2005. Ipak, ništa od toga ne može da zaseni činjenicu da su se građani mogli upoznati s predloženim tekstom tek pošto je referendum bio raspisan. Zato je od presudnog značaja sagledati sadržinu iznetog dokumenta i biti svestan posledica njegovog potvrđivanja ili nepotvrđivanja. Iznosimo, u tu svrhu, uporedni prikaz važećeg i predloženog ustava, ukazujući na najvažnije promene do kojih bi dovelo njegovo proglašenje.

Kompromisno definisanje države. Preambula Ustava od 1990. godine predviđa da građani Srbije donose ustav, a Republika Srbija je prvim članom ustavnog teksta određena kao demokratska država svih građana koji u njoj žive. Ovaj univerzalistički, republikanski koncept nosioca suverene vlasti koji je pretpostavka moderne i neutralne države dodatno je potvrđen ustavnom normom prema kojoj suverenost pripada svim građanima Republike Srbije.

U Predlogu ustava se, pak, prepliću tri različite definicije Republike Srbije: kao zajednice zasnovane na univerzalnim moralnim principima, ekskluzivnom etničkom poreklu i politici priznanja različitosti. Liberalnodemokratsko određenje države kao zajednice pravno jednakih i slobodnih individua izraženo je već u preambuli predloženog teksta koja sugeriše da građani donose ustav, što se u načelima dopunjuje odredbom po kojoj su nosioci suverenosti građani. Ovo moderno poimanje nacije, okupljene oko zajedničkih vrednosti, kao što su vladavina prava i socijalna pravda, građanska demokratija i evropski principi, dodatno je potvrđeno bogatim korpusom ljudskih prava koji omogućava svakom pojedincu da bude punopravni i odgovorni učesnik u vršenju suverene vlasti.

Ipak, predočeni princip jednake slobode za sve nije do kraja izveden, jer se Srbija, prema predloženom tekstu, temelji i u zajednici porekla. O predmodernom karakteru Predloga, u tom smislu, svedoči već prvi član koji Republiku Srbiju definiše kao "državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive", čime se makar i simbolički uspostavlja hijerarhijski odnos između srpskog naroda i drugih koji tu žive. Poistovećivanje Srbije s njenom većinskom etničkom populacijom prisutno je i u ustavnom načelu koje predviđa da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu s matičnom državom.

Konačno, Predlogom se Srbija utemeljuje i kao postmoderna zajednica koja ustavno vrednuje svoj kulturni i socijalni pluralizam. Polazna pretpostavka ovog shvatanja države jeste da za puno uživanje slobode nije dovoljno garantovati individualna prava i odgovarajuće procedure, već je neophodno prepoznati i pravno priznati etničke, verske, jezičke i druge identitete svojih građana. Otud se već u preambuli ističe ravnopravnost svih građana i etničkih zajednica, a u načelima jemči posebna zaštita nacionalnih manjina radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta.

Prisustvo ovako različitih koncepcija definisanja države rečito govori o tome da je na delu, kako bi Karl Šmit rekao, dilatorni ili fasadni kompromis koji samo odlaže donošenje konačne odluke. On ne traga za rešenjem aktuelnog problema, već se iscrpljuje u iznalaženju formule koja bi, zahvaljujući svom višesmislenom izražavanju, trebalo da zadovolji sve kontradiktorne zahteve.

Napredak u garantovanju ljudskih i manjinskih prava. Kad je reč o osnovnim načelima garantovanja ljudskih i manjinskih prava, u Predlogu ustava se uočava napredak u odnosu na važeći Ustav, ali i neprihvatljivo zaostajanje za Poveljom SCG o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Predlog polazi od toga da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju, bilo da su predviđena samim tekstom ustava, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom. Od posebnog značaja je i to što Predlog nalaže u kom duhu treba tumačiti odredbe o pravima i, između ostalog, navodi poštovanje prakse međunarodnih institucija. Povelju je trebalo slediti i kada je reč o normiranju izričite zabrane zloupotrebe prava budući da ona samo preuzima odgovarajuću odredbu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U vezi s posebnim ljudskim pravima, Predlog donosi listu koja je iscrpnija kako od one koju nalazimo u Ustavu, tako i one sadržane u Povelji. U odnosu na šesnaest godina star Ustav, ukida se smrtna kazna, zabranjuje kloniranje ljudskih bića, trgovina ljudima i seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju, zabranjuju se tajna i paravojna udruženja, priznaje prigovor savesti, pravo na pristup podacima u posedu državnih organa i dr. Katalog prava pripadnika nacionalnih manjina, sadržan u Predlogu, uglavnom je preuzet iz Povelje koja i sama, mada ne uvek dosledno, prati okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope.

Asistent na predmetu ustavno pravo na Pravom fakultetu Univerziteta u Beogradu