Располућена друштва

Пре неколико недеља једна домаћа маркетиншка агенција изашла је са резултатима истраживања које је показало, између осталог, да је средином 2006, у односу на претходну годину, реална куповна моћ становништва нижа за око три одсто. Штампа која, разумљиво, увек више воли лоше него добре вести широко је разгласила ове резултате. Аутори анкете, економисти и политичари дискутовали су о њима на телевизији. Оставићу сада по страни сам квалитет резултата, јер је недвојбено да комерцијалне маркетиншке анкете које се тек узгред баве економским индикаторима, нису поуздани извор за оцену промена у нивоу стандарда. Оставићу по страни и чињеницу да су ови резултати у супротности са свим макроекономским показатељима који у исто време бележе пораст реалних зарада од шест одсто, реалног друштвеног производа од скоро седам процената или потрошње домаћинстава од отприлике исто толико.

Интересантна је следећа ствар. Ови или слични резултати наишли су углавном на широко прихватање од стране становништва. Другим речима, велики проценат "обичних људи" је у њима видео себе. Скоро половина анкетираног становништва сматра да живи горе него пре годину дана, док сви економски резултати (како смо управо видели) показују супротно. Овакав раскорак није само присутан у Србији, он постоји у пуно земаља. На пример, у Перуу, после пет година завидног економског раста од око 5-6 процената годишње, ниво незадовољства економском политиком и стандардом је био довољно снажан да је кандидат левице, близак Чавезу, добио скоро 50 одсто гласова и за длаку изгубио председничке изборе. Нешто слично видимо ових дана у Еквадору. Иста је ситуација и у Русији. Разговарао сам са доста Руса и сви они тврде да ни они сами ни нико кога познају не осећа економски бољитак после скоро десет година брзог раста. Све је то, кажу, "на површини", "лакировка". Мађари, који по песимизму често предњаче у свету, оцењују, у значајном проценту, да је ситуација данас гора него пре пет или десет година, иако су се њихова реална примања скоро дуплирала, а они ушли у Европску унију. Питање је зашто постоји толико велики раскорак између осећања становништва и "објективних" макроекономских показатеља и зашто тај раскорак примећујемо у земљама са средњим или нижим нивоом дохотка или у земљама које су недавно прошле кроз кризне периоде.

Могуће је дати неколико претпоставки, али морам да признам да, чак иако су оне тачне, мислим да још увек не осветљавају овај раскорак у потпуности. Један део мистерије зашто обични људи не осећају "на својој кожи" економски напредак остаје.

Прва претпоставка јесте да се наше мишљење о побољшању или не економског положаја не базира само на ономе што реално осећамо (колико зарађујемо и трошимо) већ и на ономе шта очекујемо. Ако после кризе, или у нашем случају после пада Милошевићевог режима, очекујемо брзи опоравак привреде, а он је спорији, онда ће вероватно и наша субјективна процена нивоа животног стандарда бити негативнија.

Друга претпоставка јесте да, паралелно са растом просечних доходака, расте и неједнакост. Ако до тога долази, онда велика већина укупног добитка (реалног економског раста) одлази у џепове тек неколико процената најбогатијих. Онда је и разумљиво да оних 90 одсто становништва не осећа никакав бољитак и тада заиста и не постоји раскорак између економских показатеља и њихове перцепције. Ово такође може да буде тачно за случај Србије, али, морамо такође приметити да у Србији анкете о потрошњи домаћинстава не бележе значајнији пораст неједнакости од 2000. (као преломне године) до данас.

Трећа могућност, која се све више примећује у свету, јесте да богата домаћинства одбијају да учествују у анкетама. Ако је то тачно, онда, наравно, чињеница да анкете не бележе пораст неједнакости долази стога што богати једноставно не пријављују свој доходак или одбијају да одговоре на питања. На тај начин и просечни доходак и неједнакост бивају потцењени. Наравно, остаје необјашњено зашто су богата домаћинства почела све више да одбијају учешће у анкетама. Анкете о домаћинствима постоје, у већини земаља у свету, већ пола века (у СФРЈ су уведене 1963. године), и овакви проблеми су раније били минимални. Неко ће рећи да је то објашњиво у нашем случају, јер у социјализму je царовала уравниловка, тако да ни они који су припадали најбогатијим слојевима нису имали пуно разлога да крију свој доходак. То је сигурно тачно. Данашњи тајкуни, чак и они (да их тако назовемо) "тајкунчићи", свакако неће са добродошлицом дочекати анкетара који се појави на вратима њихове куће. Али, питање је зашто се нешто слично дешава и у земљама (као у Латинској Америци) где је неједнакост одувек била на високом нивоу? Можда је разлог пораст криминала и страх не само од пореских власти, већ и од криминалаца (обијања куће, крађе и убиства). А можда разлог лежи и у чињеници да пораст неједнакости, пораст криминала и глобализација која намеће одређени образац понашања и потрошње, све више наводе богате да се повлаче у "сигурносне енклаве" где окружени стражарима и дебелим зидовима, уживају – сами – своје богатство. Њима наравно ниједан анкетар не може ни близу прићи.

Ако је овај трећи прави разлог, онда проблем није само у перцепцији и тачним или нетачним резултатима анкета, он је социјални и отуда много дубљи. То значи да се ствара нездрава структура друштва где мали проценат становника живи животом који је потпуно различит од начина живота велике већине, и отуда се ова мањина налази у сталном страху да ли ће успети да свој иметак и заштити. Друштво се, у неку руку, располовило на два дела. Свакако да Русија, Украјина, Грузија и многе латиноамеричке земље представљају одличну илустрацију тог обрасца "развоја". Опасно би било уколико би и Србија кренула тим путем.