Raspolućena društva

Pre nekoliko nedelja jedna domaća marketinška agencija izašla je sa rezultatima istraživanja koje je pokazalo, između ostalog, da je sredinom 2006, u odnosu na prethodnu godinu, realna kupovna moć stanovništva niža za oko tri odsto. Štampa koja, razumljivo, uvek više voli loše nego dobre vesti široko je razglasila ove rezultate. Autori ankete, ekonomisti i političari diskutovali su o njima na televiziji. Ostaviću sada po strani sam kvalitet rezultata, jer je nedvojbeno da komercijalne marketinške ankete koje se tek uzgred bave ekonomskim indikatorima, nisu pouzdani izvor za ocenu promena u nivou standarda. Ostaviću po strani i činjenicu da su ovi rezultati u suprotnosti sa svim makroekonomskim pokazateljima koji u isto vreme beleže porast realnih zarada od šest odsto, realnog društvenog proizvoda od skoro sedam procenata ili potrošnje domaćinstava od otprilike isto toliko.

Interesantna je sledeća stvar. Ovi ili slični rezultati naišli su uglavnom na široko prihvatanje od strane stanovništva. Drugim rečima, veliki procenat "običnih ljudi" je u njima video sebe. Skoro polovina anketiranog stanovništva smatra da živi gore nego pre godinu dana, dok svi ekonomski rezultati (kako smo upravo videli) pokazuju suprotno. Ovakav raskorak nije samo prisutan u Srbiji, on postoji u puno zemalja. Na primer, u Peruu, posle pet godina zavidnog ekonomskog rasta od oko 5-6 procenata godišnje, nivo nezadovoljstva ekonomskom politikom i standardom je bio dovoljno snažan da je kandidat levice, blizak Čavezu, dobio skoro 50 odsto glasova i za dlaku izgubio predsedničke izbore. Nešto slično vidimo ovih dana u Ekvadoru. Ista je situacija i u Rusiji. Razgovarao sam sa dosta Rusa i svi oni tvrde da ni oni sami ni niko koga poznaju ne oseća ekonomski boljitak posle skoro deset godina brzog rasta. Sve je to, kažu, "na površini", "lakirovka". Mađari, koji po pesimizmu često prednjače u svetu, ocenjuju, u značajnom procentu, da je situacija danas gora nego pre pet ili deset godina, iako su se njihova realna primanja skoro duplirala, a oni ušli u Evropsku uniju. Pitanje je zašto postoji toliko veliki raskorak između osećanja stanovništva i "objektivnih" makroekonomskih pokazatelja i zašto taj raskorak primećujemo u zemljama sa srednjim ili nižim nivoom dohotka ili u zemljama koje su nedavno prošle kroz krizne periode.

Moguće je dati nekoliko pretpostavki, ali moram da priznam da, čak iako su one tačne, mislim da još uvek ne osvetljavaju ovaj raskorak u potpunosti. Jedan deo misterije zašto obični ljudi ne osećaju "na svojoj koži" ekonomski napredak ostaje.

Prva pretpostavka jeste da se naše mišljenje o poboljšanju ili ne ekonomskog položaja ne bazira samo na onome što realno osećamo (koliko zarađujemo i trošimo) već i na onome šta očekujemo. Ako posle krize, ili u našem slučaju posle pada Miloševićevog režima, očekujemo brzi oporavak privrede, a on je sporiji, onda će verovatno i naša subjektivna procena nivoa životnog standarda biti negativnija.

Druga pretpostavka jeste da, paralelno sa rastom prosečnih dohodaka, raste i nejednakost. Ako do toga dolazi, onda velika većina ukupnog dobitka (realnog ekonomskog rasta) odlazi u džepove tek nekoliko procenata najbogatijih. Onda je i razumljivo da onih 90 odsto stanovništva ne oseća nikakav boljitak i tada zaista i ne postoji raskorak između ekonomskih pokazatelja i njihove percepcije. Ovo takođe može da bude tačno za slučaj Srbije, ali, moramo takođe primetiti da u Srbiji ankete o potrošnji domaćinstava ne beleže značajniji porast nejednakosti od 2000. (kao prelomne godine) do danas.

Treća mogućnost, koja se sve više primećuje u svetu, jeste da bogata domaćinstva odbijaju da učestvuju u anketama. Ako je to tačno, onda, naravno, činjenica da ankete ne beleže porast nejednakosti dolazi stoga što bogati jednostavno ne prijavljuju svoj dohodak ili odbijaju da odgovore na pitanja. Na taj način i prosečni dohodak i nejednakost bivaju potcenjeni. Naravno, ostaje neobjašnjeno zašto su bogata domaćinstva počela sve više da odbijaju učešće u anketama. Ankete o domaćinstvima postoje, u većini zemalja u svetu, već pola veka (u SFRJ su uvedene 1963. godine), i ovakvi problemi su ranije bili minimalni. Neko će reći da je to objašnjivo u našem slučaju, jer u socijalizmu je carovala uravnilovka, tako da ni oni koji su pripadali najbogatijim slojevima nisu imali puno razloga da kriju svoj dohodak. To je sigurno tačno. Današnji tajkuni, čak i oni (da ih tako nazovemo) "tajkunčići", svakako neće sa dobrodošlicom dočekati anketara koji se pojavi na vratima njihove kuće. Ali, pitanje je zašto se nešto slično dešava i u zemljama (kao u Latinskoj Americi) gde je nejednakost oduvek bila na visokom nivou? Možda je razlog porast kriminala i strah ne samo od poreskih vlasti, već i od kriminalaca (obijanja kuće, krađe i ubistva). A možda razlog leži i u činjenici da porast nejednakosti, porast kriminala i globalizacija koja nameće određeni obrazac ponašanja i potrošnje, sve više navode bogate da se povlače u "sigurnosne enklave" gde okruženi stražarima i debelim zidovima, uživaju – sami – svoje bogatstvo. Njima naravno nijedan anketar ne može ni blizu prići.

Ako je ovaj treći pravi razlog, onda problem nije samo u percepciji i tačnim ili netačnim rezultatima anketa, on je socijalni i otuda mnogo dublji. To znači da se stvara nezdrava struktura društva gde mali procenat stanovnika živi životom koji je potpuno različit od načina života velike većine, i otuda se ova manjina nalazi u stalnom strahu da li će uspeti da svoj imetak i zaštiti. Društvo se, u neku ruku, raspolovilo na dva dela. Svakako da Rusija, Ukrajina, Gruzija i mnoge latinoameričke zemlje predstavljaju odličnu ilustraciju tog obrasca "razvoja". Opasno bi bilo ukoliko bi i Srbija krenula tim putem.