Psiholozi u očima drugih

 „Da li možeš da mi čitaš misli?”, „Koja je moja dijagnoza?”, „Reci mi iskreno, da li misliš da sam luda?”, „Otkriću ti tajnu – i ja sam to hteo da studiram”, „Da li ti mene psihoanaliziraš dok pričamo?”... Ako je suditi prema rezultatima istraživanja koje je sprovela dr Ivana Petrović, redovna profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i predstavila na plenarnom predavanju pod nazivom „Šta ti kažu kada kažeš da se baviš psihologijom” na nedavno održanom 74. Kongresu psihologa Srbije – ovo su najčešće reakcije osoba kada upoznaju nekog psihologa.

„Mnogo puta sam se pitala da li prilikom predstavljanja treba da kažem čime se bavim ili je bolje da razgovor neosetno ide dalje, ali me je istovremeno zanimalo šta osobe pomisle kada kažem da sam psiholog. Zato sam sprovela istraživanje na uzorku od 83 osobe iz opšte populacije, 57 psihologa i 82 studenta psihologije, starosti od 19 do 75 godina i zaključila da u prvu grupu reakcija najčešće spada oduševljenje”, navela je Petrovićeva.

Psiholozi, kako je pokazalo istraživanje, od osoba najčešće čuju da su i one razmišljale da upišu nauku o duši.

„Potom vas pitaju da li možete da im čitate misli i tumačite snove, a neki vam odmah otvoreno traže savet za neki životni problem. Na ’adresu’ studenata psihologije obično stižu ’najave’ tipa ’Mene ćeš da lečiš kad diplomiraš’ i ’Biće dosta posla za psihologe u ovoj zemlji’”, kaže ona.

Nju i njene kolege, kako je napomenula, ranije je zanimalo koje su prve asocijacije osoba na reč „psiholog”. „Tako su ranija istraživanja pokazala da najveći broj osoba u našoj zemlji psihologiju izjednačava sa Frojdom, psihijatrijom, pedagogijom, parapsihologijom i astrologijom. A oni koji najčešće (za sebe) kažu: ’I ja sam psiholog’ jesu – profesori u školi. Za njima slede taksi vozači, pa frizeri, lekari, prodavci, menadžeri, policajci i zaposleni u salonima lepote”, istakla je dr Ivana Petrović.

Kada je svojim ispitanicima postavila pitanje koje je boje psihologija, svaki treći opredelio se za plavu, petina je rekla ljubičasta, a svega deset odsto biralo je crvenu boju. Zanimljivo je i da se klinička, akademska i psihologija rada i organizacije najčešće „boje” u plavo, savetovanje je dobilo zelenu boju, dok je psihologiji obrazovanja „dodeljena” žuta boja. Istovremeno, kliničku psihologiju osobe doživljavaju kao toplu i kompetentnu, akademsku kao kompetentnu i manje toplu, dok se savetovanje smatra za toplo, ali manje kompetentno.

„Odgovor na pitanje koje su najjače kompetencije psihologa glasi – društvena i profesionalna odgovornost, kao i osetljivost na različitosti. Slede profesionalna odgovornost i integritet, kliničko preispitivanje rada, etičko postupanje i profesionalno procenjivanje. Ovi odgovori u velikoj meri korespondiraju sa rezultatima jedne velike australijske studije čiji su autori postavili pitanje šta čini psihologa posle osnovnih studija. Naime, oni su dobili odgovore da je to razumevanje osnovnih psiholoških koncepata, principa, teorija i metoda, umeće da se samostalno postave istraživačka pitanja, izaberu adekvatne metode i tehnike istraživanja, prikupe i analiziraju podaci, protumače i evaluiraju nalazi i o tome izvesti na valjan način. Među kompetencijama dobrog psihologa spada i osetljivost, znanje i veštine za rad sa ljudima različitog kulturno-istorijskog, socijalno i geopolitičkog porekla, uključujući i marginalizovane grupe, kao i kritičko procenjivanje psiholoških informacija i sagledavanje situacije na osnovu psiholoških znanja, veština i vrednosti”, navela je dr Ivana Petrović.

S obzirom na to da veštačka inteligencija (VI) na velika vrata ulazi u brojne profesije, nju je zanimalo da li je i psihologija spremna za alate VI, a najveći broj psihologa, studenata i osoba iz opšte populacije na ovo pitanje iskazao je potrebu za jasnom etičkom regulacijom. U tvrdnju da VI može da ugrozi korisnike najviše veruju studenti, nešto manje osobe oni koji se bave opštom psihologijom, a najmanje psiholozi. Slična je situacija i sa stavom da veštačka inteligencija unapređuje usluge – s tim su najviše saglasni psiholozi, a najmanje akademci.

Ovo istraživanje dalo je zanimljiv odgovor i na pitanje da li je teže postati ili biti psiholog, a rezultati govore da je studentima psihologije ipak teže. Naime, oni su više iscrpljeni, imaju veće kognitivne i emocionalne probleme, a ukupni sindrom sagorevanja kod njih je viši nego kod diplomiranih psihologa.