Психолози у очима других

 „Да ли можеш да ми читаш мисли?”, „Која је моја дијагноза?”, „Реци ми искрено, да ли мислиш да сам луда?”, „Открићу ти тајну – и ја сам то хтео да студирам”, „Да ли ти мене психоанализираш док причамо?”... Ако је судити према резултатима истраживања које је спровела др Ивана Петровић, редовна професорка на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, и представила на пленарном предавању под називом „Шта ти кажу када кажеш да се бавиш психологијом” на недавно одржаном 74. Конгресу психолога Србије – ово су најчешће реакције особа када упознају неког психолога.

„Много пута сам се питала да ли приликом представљања треба да кажем чиме се бавим или је боље да разговор неосетно иде даље, али ме је истовремено занимало шта особе помисле када кажем да сам психолог. Зато сам спровела истраживање на узорку од 83 особе из опште популације, 57 психолога и 82 студента психологије, старости од 19 до 75 година и закључила да у прву групу реакција најчешће спада одушевљење”, навела је Петровићева.

Психолози, како је показало истраживање, од особа најчешће чују да су и оне размишљале да упишу науку о души.

„Потом вас питају да ли можете да им читате мисли и тумачите снове, а неки вам одмах отворено траже савет за неки животни проблем. На ’адресу’ студената психологије обично стижу ’најаве’ типа ’Мене ћеш да лечиш кад дипломираш’ и ’Биће доста посла за психологе у овој земљи’”, каже она.

Њу и њене колеге, како је напоменула, раније је занимало које су прве асоцијације особа на реч „психолог”. „Тако су ранија истраживања показала да највећи број особа у нашој земљи психологију изједначава са Фројдом, психијатријом, педагогијом, парапсихологијом и астрологијом. А они који најчешће (за себе) кажу: ’И ја сам психолог’ јесу – професори у школи. За њима следе такси возачи, па фризери, лекари, продавци, менаџери, полицајци и запослени у салонима лепоте”, истакла је др Ивана Петровић.

Када је својим испитаницима поставила питање које је боје психологија, сваки трећи определио се за плаву, петина је рекла љубичаста, а свега десет одсто бирало је црвену боју. Занимљиво је и да се клиничка, академска и психологија рада и организације најчешће „боје” у плаво, саветовање је добило зелену боју, док је психологији образовања „додељена” жута боја. Истовремено, клиничку психологију особе доживљавају као топлу и компетентну, академску као компетентну и мање топлу, док се саветовање сматра за топло, али мање компетентно.

„Одговор на питање које су најјаче компетенције психолога гласи – друштвена и професионална одговорност, као и осетљивост на различитости. Следе професионална одговорност и интегритет, клиничко преиспитивање рада, етичко поступање и професионално процењивање. Ови одговори у великој мери кореспондирају са резултатима једне велике аустралијске студије чији су аутори поставили питање шта чини психолога после основних студија. Наиме, они су добили одговоре да је то разумевање основних психолошких концепата, принципа, теорија и метода, умеће да се самостално поставе истраживачка питања, изаберу адекватне методе и технике истраживања, прикупе и анализирају подаци, протумаче и евалуирају налази и о томе извести на ваљан начин. Међу компетенцијама доброг психолога спада и осетљивост, знање и вештине за рад са људима различитог културно-историјског, социјално и геополитичког порекла, укључујући и маргинализоване групе, као и критичко процењивање психолошких информација и сагледавање ситуације на основу психолошких знања, вештина и вредности”, навела је др Ивана Петровић.

С обзиром на то да вештачка интелигенција (ВИ) на велика врата улази у бројне професије, њу је занимало да ли је и психологија спремна за алате ВИ, а највећи број психолога, студената и особа из опште популације на ово питање исказао је потребу за јасном етичком регулацијом. У тврдњу да ВИ може да угрози кориснике највише верују студенти, нешто мање особе они који се баве општом психологијом, а најмање психолози. Слична је ситуација и са ставом да вештачка интелигенција унапређује услуге – с тим су највише сагласни психолози, а најмање академци.

Ово истраживање дало је занимљив одговор и на питање да ли је теже постати или бити психолог, а резултати говоре да је студентима психологије ипак теже. Наиме, они су више исцрпљени, имају веће когнитивне и емоционалне проблеме, а укупни синдром сагоревања код њих је виши него код дипломираних психолога.