Звук клавира над Левантом

Милоша Петровића упознао сам крајем седамдесетих на часовима читања са листа у музичкој школи „Др Војислав Вучковић“. Просторија је била једва нешто већа од собе за теткице, Милош је уместо одела и кравате носио дукс или тексас кошуљу, а на пулту је уместо Чернијевих етида и руских класика била књижица А-5 формата са Бартоковим „Микрокосмосом“. Било је то необично искуство, за које још нисам био зрео. Ипак, дошло је у право време да годину дана касније разумем Шортерове и Завинулове поруке са сцене у хали „Пионир”.

„Сећате ли ме се професоре?“, питао сам га неколико година касније на неком од наступа „Џакарте” или трија „Jazzy”. Моје краткотрајно аматерско бављење роком и блузом задесило нас је на истим манифестацијама, лагани уплив у џез отео је једном реченицу „сада ћу ја писати о Вама“, године су прошле док Ви није прешло у Ти, вероватно на некој кућној журци заједничког друштва деведесетих, уз вино на столу и џез у позадини.

Било ми је смешно да слушам коментаре његових колега у фазону „’Џакарта’ и Шпанија су му важнији, сам је себе искључио из школе“, а потом сам уживао кад сам чуо да је добио нови посао на Факултету музичке уметности, где му је одавно било место. Остварујући врх у педагошкој каријери, окренуо се јавној сцени, спреман и способан да обликује аутентичан пут у џез: дводелни опус „Историја Византије“ и два албума South Quartet-a отворила су ново поглавље џеза у Србији.

Милош, композитор, толико је дубоко био свестан своје традиције да је успевао да нас превари да су теме које нам даје заиста постојале. Милош, импровизатор, имао је „лаку“ руку која је чинила да клавир певуши као ослобођена митска птица, повезујући просторе и време. Милош, организатор, из друштва (како је касније причао) „ортодоксних“ џезера одабрао је за партнера саксофонисту Мићу Марковића, објављујући детант дотад непомирљивих светова удруженом креативношћу уметника отворених погледа. Осврћем се. Оригинално издање „Историје Византије Но. 1“ блиста из горњег десног угла полице са плочама, између колекција Чика Корије и Кармен Мекреј. А снимак наступа South Quartet-a од 16. јануара 1995. године успела је да спаси уредница Ана Милићевић у ноћи растурања блага са Трећег канала и ето га сад на полици са касетама, поред снимака Душка Гојковића.

Само једном смо се посвађали. Било је то 27. октобра 2005. године, у ноћи поновног рађања Београдског џез фестивала, на ком је и Милош некад свирао, као члан састава „Jazzy”. Побунио се, оправдано, због неописиве гужве и стајања на концерту Дејва Холанда. Требало је да изађе књига „Дланом о стопало“ да бих схватио колико му је тај концерт значио! После неког времена нашли смо се у једном кафићу да разговарамо о представљању његовог новог џез трија. Сложили смо се да сачекамо да изађе албум, причали смо о Миши Бламу, савременом џезу, статусу културе код нас... Скроман, какав је увек био, није ми поменуо џез-колумну у часопису „Бестселер“.

Милош Петровић преминуо је 13. новембра 2010. године. Уз огроман опус дела џеза и класичне музике, неколико романа и књига прича, пре одласка оставио нам је зборник текстова, рецензија и есеја објављених у „Бестселеру“.

Први део књиге „Дланом о стопало“ („Службени гласник”, 2010) чине прикази џез-издања из рубрике „Музика коју свако ко држи до себе мора имати у својој дискотеци“. Овај наслов открива да се Милош није определио за улогу „класичног“ критичара, већ водича у свет који у Србији није довољно истражен. Избор осликава његов лични укус, великодушно изложен привидно непомирљивим џез заједницама (да ли смо другачије могли да очекујемо?): бибапу (Л. Тристано, Р. Гарланд), хард бапу (Х. Силвер, Л. Морган), превратницима (М. Дејвис, Џ. Колтрејн), free jazzu (О. Колмен, А. Ајлер), џез-року/фјужну (Џ. Патитучи, Џ. Завинул), world music (Р. Абу-Калил, Р. Гарсија-Фонс), ECM поетици (Б. Стенсон, Џ. Хасел), рок херојима (Џ. Хендрикс, Џ. Браун), класичарима-отпадницима (Н. Кенеди, Д. Богдановић), живим иконама (В. Шортер, Ч. Лојд) и будућим звездама (Е. Спалдинг, Р. Бона).

Лимитирани простор је рационално искоришћен: аутор је пружио основне информације о уметнику (остало пронађите сами), а онда ефектним реченицама „личност је стил“, „машта је занат“, „једноставност је функционалност“, „бол је радост“, „игра је спас“ описивао пределе у које нас је упутио. Кључне речи су: drive (вожња), дерт, лакоћа, имагинација и емоција. Моцарт, Шуберт и Веберн тајни су савезници у тражењу одговора на кључно питање: „да ли је џез уметност?“ Витгенштајн, Тесла и Ајнштајн отварају ширину могућих равни деловања, веза и утицаја џеза.

Поступак је различит: од приказа класичнијег типа, преко низања питања-дилема читаоцу (Б. Холидеј), евоцирања сећања (Т. Фланаган, М. Дејвис) и кратких успутних забележака (К. Џерет), до замишљених дијалога са ортодоксним класичним музичарем (Р. Картер). Већину приказа Петровић завршава „Упутством за слушање“. Бритки коментари препоручују „прву јутарњу кафу“, „храну која мирише на земљу и ватру“, „каду, кафић или аутомобил“, све варијанте журки са свим могућим изборима „са-слушалаца“. Уз основну улогу путоказа у тајне савременог џез жанра, збирка представља и богату инспирацију музичким критичарима – откривајући нове, могуће видове описивања музике речима.

Други део књиге састоји се из колекције есеја о музици, „Из угла музичара“. Музика је центар Петровићевог система, око кога се врте сликарство, вајарство, поезија, време, историја, сујета, гест, позориште и филм. Обратиће нам се као педагог, музичар и слушалац. Читамо размишљања о апсолутној, програмској и „музикалној“ музици. Поделиће са читаоцем осећај поноса када је на уличном штанду, у друштву комерцијалних поп музичара, спазио пиратски диск „Историје Византије“. И опет сећања, уз песму „Стани, стани, Ибар водо...“ Осим есеја из „Бестселера“, налазимо репринте текста „Фрула, хармоника и труба. И Срби“, из Културног додатка „Политике“ (8. август 2009) и великог „Интервјуа с музиком“ датог магазину „Етноумље“ (бр. 9). На крају књиге је дат је прецизан попис комплетне дискографије аутора.

Читајући „Дланом о стопало“ учиниће нам се да чујемо звук клавира над Левантом, врцави дух Петровићеве импровизације, боје јединствене музике. И, као да тражимо бис, на крају читања вратићемо се на почетак.